IX PISMO - O SREĆI - Snežane Pisarić Milić

Autor: Snežana Pisarić Milić

U S., marta 2014.

IX Pismo – O sreći

Prijatelju moj,

kako je teško opisati sreću? Bar Vi znate, da sam godinama opsesivno pratila znakove pored puta, sluteći da bi me mogli odvesti do tajnih odaja sa blagom cara Radovana?

Dugo sam tragala za srećom. Nekada mi se činilo da tragam za nesrećom, vrag bi ga znao. Išla, lutala, odlutala, često zalutala. Niti sam znala kuda sam pošla, ni po šta, niti gde bih našla to što tražim. Ni koga bih za vodiča uzela. Ni da li da, ipak, tragam sama.

Tragala, nekada, samo zato što su se i drugi zaputili, nekim, samo njima znanim putevima, ne otkrivajući nameru kuda su pošli, kao da su u strahu da ih ne pratim. Kao da ću im sreću uzeti. Kao da se ona može izmeriti, na kantar staviti, od drugoga oteti. Možda će je nestati, ili se potrošiti. Kao da je sreća ista za sve. Iste stvari nas ne čine srećnima, ali nas iste stvari, najčešće, čine nesrećnima.

LAZAR - OD SALAŠA DO HOLIVUDA (I POGLAVLJE)

Autor: Snežana Pisarić Milić

Mojoj majci,
Stevki Prodanović,

za ono neizgovoreno

među nama...

njen Lazar

  

 JEDNA SASVIM OBIČNA NOĆ U TORONTU

Ime mi je Lazar. Lazar Rajić. Sin žene nemirnog duha, Stevke Prodanović, koja je umrla na porođaju. Imao sam samo tri godine. Pričao mi otac da mojoj majci vulkan u duši nije davao mira, baš kao ni meni. Sa drugorođenim sinom u naručju, čiji plač niko nije čuo, otišla je u zasebne odaje raja, tamo gde mladi ljudi odlaze.

Sin sam oca Miroslava Rajića, nadzornika pruge u Somboru. Bio mi je i otac i majka. Voleo sam ga najviše na svetu. A on nije verovao u mene. I to me bolelo.

Unuk Dadin i Lazarev.

Brat Stevanov.

Muž i najbolji prijatelj Mone Rheaume, koja je snove o glumi prepustila meni.

Potom, glumac Lazar Rockwood, koji je, posle mnogo uspona i padova ostvario američki san.

Sada, nakon toliko godina, samo LAZAR.

VIII PISMO - О (BE)SMISLU ŽIVOTA - Snežane Pisarić Milić

Autor: Snežana Pisarć Milić

У S., marta  2014.

VIII Pismo

          

           Prijatelju moj,

          U danima, dok se kiša sliva niz prozore, nečujno i lako, poput suza niz izborana sirotinjska lica, šetam, po navici, stazom koja vodi do groblja. Misteriozno me mami poluotvorena kapija, iza koje lebdi večni smiraj prepun tajni. U isto vreme, njeno tiho pomeranje, k`о cvilenje, šalje tajni znak. Odzvanja u glavi svečana tišina groblja, koju narušava ravnomerno dobovanje kapi od kišobran. Proširuje se, iz dana u dan, jer ubrzano stižu oni što će savest predati na poslednju ispovest, a telo ostaviti u amanet šarenolikim mermernim čuvarima.

Sećate li se, kako je prethodno leto bilo pretoplo. Bejaše plus četrdeset u hladu našeg starog hrasta. Ista slika, ista staza, isto pusto groblje, i ja. Verujem, da se sada pitate, zašto sam šetala tom stazom po vrelom julskom danu, oko podneva, kada u to doba od vreline vazduha ni ptice ne poleću. Ni cvrkut se ne čuje. To je ne-doba kada se sve u vreli kameni sat pretvara i zaustavlja. 

VII PISMO – BAL POD MASKAMA - Snežane Pisarić Milić

Autor: Snežana Pisarć Milić

U S., marta 2014. 

VII Pismo

                                                                                                  Prijatelju moj,

Verujući u Vas i Vaše iskustvo, pitala bih Vas nešto. Da li mi možete objasniti, zašto se danas mnogi trude da pokažu i dokažu da im do ljubavi nije stalo? Ili, suprotno od toga, da pokušavaju da ih svi vole? Zar treća opcija ne postoji? Ona, o posebnosti svakoga od nas...

Je li to ljubavi pala cena, pa je na velikoj rasprodaji? Nehajno je ostavljena u jeftinoj kineskoj prodavnici, u kojoj su svi za sve, i gde postoji samo jedna, jedina univerzalna veličina? Veličina koja svima odgovara.

Da li se to meni samo priviđa, ili smo stvarno postali naivni učesnici novokomponovanog maskenbala, a da u potpunosti nismo svesni toga? Dobrovoljno prihvaćenim maskama skrivamo slabosti, mane, osećanja, jer više nisu poželjna. Nežne reči gutamo sa pelinom, i u tajne odaje duše ih odlažemo, a da su nam, samo minut pre, lebdele pred očima i pretile da skliznu sa usana. Sa toplih usana, na koje je slana suza pala, a koju, srećom, niko nije video. 

"PRIČA O ŠLJIVI" MIRJANE UZELAC (Najbolje kratke priče Pirota 2014.)

Priča o šljivi

 Šljiva. Posmatrao je kroz poluotvorene oči. Žmireći. Visoku. Stamenu. U dvorištu deda Mitrove kuće, u Prčnju. Od čitave lepote morske, on je gledao u šljivu. U stvari, već danima gleda u nju. Sećao se kako je stari Mitar hteo da je poseče. Kaže: - Jalova je. Treba zasaditi novu.

Oko nje su mirisale i rađale smokve i narandže, raskalašno se raspojasala lavanda, a šljiva se devičanski stisla. Onda se desilo čudo. Rodila je. Ne mnogo. Bili su to modroljubičasti plodovi, pomalo gorki. I svake naredne godine je na svet „donosila“ ne više od pet, šest kila. Svi su se nekako nadali da će se sledeće godine pokazati i da će roditi da preliva. A ona se jogunasto držala svoje mere. Tek toliko da bude noseća. Sa svojom širokom krinolinom od krošnje bila je uporna da opstane ovde gde joj, možda, i nije bilo mesto. Korenom i žilama držala se grčevito za isušenu zemlju, večito žedna, ali stasita među primorkama.