Др Лаза
Лазаревић
(приповетку довршила
Снежана Писарић Милић)
СЕКЦИЈА
I
Уседнем на коња и дођем у среску канцеларију.
Застанем писара Илију, с два-три сељака. Он нешто писаше. Сељаци седеше
на дугој клупи крај зида.
То је био најинтелигентнији српски
чиновник кога сам икад видео, па ипак, поред четворо деце и тридесет и пет
година, беше он само срески писар. Његову памет поштовао је и ценио сваки старешина;
штавише, сваки је и јавно и тајно за њега добру говорио, јер Илија беше човек
који нигда није на параду изводио своју памет, те, дакле, за његову околину не
беше опасности да ће је претећи у каријери. Не беше он заостао ни због борбе
око сто талира, или, као што се то зове, санћим „политичке борбе“, ни због тога
што није било празна места на која би га ваљало подићи, ни што у буџету не беше
суме, нити што би, напослетку, ма ко од старијих имао што против њега. Он беше
сам против себе. Зло је то бити паметан. Сам капетан му рече једном: „Ето,
Милан доби класу пре тебе — та он се и џапао, већ ми је овде изишао — а ти си,
хвала богу, паметан човек.“ И Илији се самом чинило да се мoрају пре њега
задовољити сићушни духови који се сматрају за гоњене, прескочене, занемарене.
Старешине, које су га обилазиле, знале су да се он неће никад наљутити, и то је било
доста.
