(Не)довршена приповетка У туђем свету - др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић

У туђем свету

(Почетак приповетке је узет из рукописа истоимене, започете

 а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића )

  

Године, 1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско, недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел, хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије и мерси; и два добра дуванџијска ножа у једној кеси од коже.

II део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" -

"Сага о Вучку" 

Др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић

У роману САГА О ВУЧКУ су обједиње недовршене приповетке

 др Лаза К. Лазаревића: Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка

Тужан је увод у одмор баба Вујке. Док је дан, док очи гледају, душа се разилази по околини, њу не може да притисне ни радост, ни туга, очи су јој вентили сигурности. Чим се препуни у грудима, она прхну на другу страну и кроз њих се проспе бар један део душевног варива. Али кад наступи мрак, кад ућуте тице, замирише постеља на сапун и на чистоћу, споља допиру неразумљиви гласи ноћног живота, а унутра само пуцка кандилце и миш грицка даску, па кад се и очи затворе, и то не стога што имају потребе и умора, него што је тако ред, што је ноћ и што се мора спавати – онда се разбукти чист унутрашњи живот, срце заигра као одуларени коњ. Благо ономе ко тада има макар и лепих успомена! А баба Вујка је мислила тада на своју Планинку, на Амину – по томе би она спавала; и на сина – због њега је сузе проливала, а од суза се гаси сан као ватра од дажда.

Имала је она сина. 

МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ" - Проф. др ТИХОМИР ПЕТРОВИЋ

МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ

СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ"

           

Нитима испреплетено и властите емоционалне поруке, језика примереног, садржински-тематски одређено, дело Снежане Писарић Милић Сага о Лазаревићевом Вучку функционише као целовит литерарни комплекс.

           Квалитет ауторкиног дела је у повезаности целина, у функционалној заокружености и тананој вези прозних сегмената, у укупном утиску који оставља на читаоца. Његова вредност је у устројству, у преплетању мотива, тема и догађаја, у укрштању људских судбина и схватања. Уравнотеженост, индивидуалност, пажљиво исконструисана имагинација, јесу његове препоруке.

          

На подлози књижевнокритичке представа о Лази Лазаревићу, конкретније на основу његових недовршених приповедака Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка, трага се за новим светом, гради илузија природног тока живота. У обликовању сижејног склопа, nolen c volens, ишло се за естетским законитостима епохе реализма; разуме се, приповедачка тачка гледишта српског реалисте била је обавезујући граматички модел.

(НЕ)ДОВРШЕНА ПРИПОВЕТКА "ТЕШАН" - Др Лаза Лазаревић / Снежана Писарић Милић

ТЕШАН

Др Лаза Лазаревић

Лепо је летње јутро у оно доба године кад ноћ, крадом и истиха, као лак вео, чисто видљиво застре поља и ливаде, шуме и горе, и док тренеш, ње већ нема и са стране којој се крстимо већ бледи, па одмах црвени и замало припече. Не би човек ни знао да је ноћ кад не би сасвим другачије мирисало сено, цврчао попац и река разговетно и јасно шуштала као да вели: још мало, па зора! – И, ето, већ је посукнуло све; али лаке капљице једва имају кад да падну на клас, камен или врх од букве, а тек сунце оном небеском метлом пређе и на часак све посуши, и људи и не знају кад пре клепају косе и бришу зној с чела.

У тако једно јутро изиђе Тешан, млад, здрав, пун момак, из вајата. Стаде лицем према истоку, истегли добро руке и леђа, и испе се на прстима, па онда дуго и задовољно зеваше:

- Ааааа! А!

ПИСАЦ ПИШЧЕВИМ СТОПАМА - "ГЛАС ПОДРИЊА" - ШАБАЦ

ПРИПОВЕТКА "СЕКЦИЈА" ДР ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ (Снежана Писарић Милић)

 Др Лаза Лазаревић

(приповетку довршила Снежана Писарић Милић)

СЕКЦИЈА

I

Уседнем на коња и  дођем у среску канцеларију.

Застанем писара Илију, с два-три сељака. Он нешто писаше. Сељаци седеше на дугој клупи крај зида.

То је био најинтелигентнији српски чиновник кога сам икад видео, па ипак, поред четворо деце и тридесет и пет година, беше он само срески писар. Његову памет поштовао је и ценио сваки старешина; штавише, сваки је и јавно и тајно за њега добру говорио, јер Илија беше човек који нигда није на параду изводио своју памет, те, дакле, за његову околину не беше опасности да ће је претећи у каријери. Не беше он заостао ни због борбе око сто талира, или, као што се то зове, санћим „политичке борбе“, ни због тога што није било празна места на која би га ваљало подићи, ни што у буџету не беше суме, нити што би, напослетку, ма ко од старијих имао што против њега. Он беше сам против себе. Зло је то бити паметан. Сам капетан му рече једном: „Ето, Милан доби класу пре тебе — та он се и џапао, већ ми је овде изишао — а ти си, хвала богу, паметан човек.“ И Илији се самом чинило да се мoрају пре њега задовољити сићушни духови који се сматрају за гоњене, прескочене, занемарене. Старешине, које су га обилазиле, знале су да се он неће никад наљутити, и то је било доста.