ЕХО МОЛИТВЕ У НОЋИ ПРАЗНИХ ХРАМОВА - рецензија за роман Тајна старог храста Милунке Поповић

 

 ЕХО МОЛИТВЕ

У НОЋИ  ПРАЗНИХ ХРАМОВА

 (Тајна старог храста, Милунка Поповић, 2020. године)

 Након аутобиографског првенца Живот је река, књижевница Милунка Полић Поповић ме обрадовала рукописом насловљеним Тајна старог храста. Наслов  недвосмислено наговештава мистерију, а читаоцу дарује радост ичекивања и узбуђење.

Ауторка је на књижевну позорницу ступила као зрео писац. Новим романом ће дефинитивно учврстити позицију. Готово филмским заплетима држи пажњу до последње реченице. А речи јој теку реком живота и преплићу се попут плетенице са славског колача, онако народски, гласом који милује, саветује и опомиње. 

Пише вешто, изазивајући у читаоцу сва осећања која људски род може осетити. Љубав и мржњу, страх и предах, гордост и понижење, освету и задовољење. Дучић би рекао - Живот јесте непрестана трка белих и црних коња... Е, ту трку ауторка је маестрално довела до самог краја, задовољивши сва правила које књижевно дело попут романа треба да поседује.  Гледајући из угла некога ко пише о њеном стваралачком раду, прво уочавам да нема никаквих недоследности у заплету, структури и ликовима. Ово је sавршено прецизно изнета прича.

(Не)довршена приповетка У туђем свету - др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић

У туђем свету

(Почетак приповетке је узет из рукописа истоимене, започете

 а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића )

  

Године, 1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско, недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел, хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије и мерси; и два добра дуванџијска ножа у једној кеси од коже.

Празнина - игра са душом, Небојша Деветак

ПРАЗНИНА - ИГРА СА ДУШОМ

Волим отићи у место  где никог не познам

Где ме нико не зна

Где ником нисам ни отац, ни супруг, ни  љубавник

Ни патриота, ни издајник

Где ми душа лебди анђеоски слободна и раздрагана

Где могу да се смејем, да плачем

Да пијем и да се трезним а да се то никога не тиче

Да се радујем бесциљности свога постојања

Није то никаква одважност

То је очај од кога покушавам да побегнем

То је празнина коју узалуд покушавам да попуним

И да напишем песму по мери сопствене душе

Коју све више доживљавам као странца

Који случајно у мене залута

Dolazi takav svet - Šandor Marai

DOLAZI TAKAV SVET

Dolazi takav svet,
u kome će svako biti sumnjiv, 
ko je lep i talentovan.
I ko ima karakter.

Lepota će biti uvreda,
talenat provokacija,
a karakter - atentat!

Jer dolaze oni...
Ružni,
nesposobni,
beskarakterni.

Posuće vitriolom lepotu,
premazati katranom i klevetom talenat.
Probošće srce onih sa karakterom.

Šandor Marai

Šandor Marai

Рецензија Борислава Косановића за књигу "Трагом расутих бисера" - аутор Раде Писарић

Записи огњишта

Читајући редове које је Раде Писарић оставио на хартији као траг, не могу, а да се не отмем утиску да су настали као једна савршена исповест, са жељом да остану сачувани од заборава и као такви, иако две различите књижевне форме, проза и поезија, носе у себи дубоку поруку. У данашње време постоје књижевници који се писаном речју баве да би се допали, да би подишли под кожу одређеној циљној групи која је по правилу бројна. То правило посебно важи за оне који се баве прозним делима. Штиво као такво мора да буде популарно, да се бави занимљивом темом доступном сваком интелектуалном нивоу, а да при томе одаје утисак дубоко смислене, мудре поруке. Обавезно мора бити скандалозно како би зазвучало бомбастично од самог наслова и корица, па до последњег ретка који је забележен у делу. Раде Писарић, нити себи, нити читаоцима, није пришао на такав начин.