Translate

Showing posts with label Portalibris. Show all posts
Showing posts with label Portalibris. Show all posts

Wednesday, 19 October 2022

 

У туђем свету

(Почетак приповетке је узет из рукописа истоимене, започете

 а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића)

 

Године, 1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско, недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел, хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије и мерси; и два добра дуванџијска ножа у једној кеси од коже.

Кад сиђе са железничких кола, рекне кочијашу: - Хотел biliг. Одседе и ноћи у хотелу Schindermayer. Сутрадан узме писмо на Винтера и показа га првом Немцу кога срете на улици.

Немац се згледа.

Видак му најпре показа писмо, па руком на једну кућу.


-          Хаус где овај седи!


Шваба нешто мрнџа. Видак ништа не разуме. Он опет лупи шаком по писму, па пружа на кућу.

-          Хаус, хаус?

Аја, Шваба опет за свој рачун нешто трпа. Видак се окрене од њега и стаде псовати. Здраво је ружно псовао, ал` Шваби је било свеједно.

Од тога Швабе он се окрене једном жандару. Мислећи, ваљда, да је какав господин официр, Видак скине капу и приђе. Покаже писмо и опет каже:

-          Хаус?

Жандар прочита наглас целу адресу, па слеже раменима.

-          Где је тај хаус?

Stopama Laze Lazarevica - Laza Lazarevic/Snezana Pisaric Milic

 

Wednesday, 7 August 2019

(Не)довршена приповетка У туђем свету - др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић


У туђем свету

(Почетак приповетке је узет из рукописа истоимене, започете
 а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића )

  
Године, 1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско, недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел, хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије и мерси; и два добра дуванџијска ножа у једној кеси од коже.

Sunday, 6 November 2016

Uvod u knjigu "ŽIŽI" Mirjane Uzelac (najbolji roman za tinejdžere u 2016. godini)

1.RINGIŠPIL

Mirjana Uzelac, autor i Zorica
 Petrović na Sajmu knjiga,
2016.-  štand Portalibris
Kuću porodice Žižić rano leto počastilo je prelepim ružama penjačicama. Šepurile su se i uzdizale do samog krova.
Ulazna kapija zaškripala je kada ju je Miša otvorio. Interfon nije radio pošto ga Žižin tata još uvek nije bio popravio, pa je mogao da ulazi i izlazi ko je hteo i kada je hteo. Bili su na izvol'te.
„Žiži“, pozvao je drugaricu.Niko se nije odazvao na ovo ime. Miša prisloni dlanove uz usne i razdra se iz sveg glasa. „Živana!“
„Mišo, u kućerku je“, reče mu Živanina majka Janja, a onda se nagnu kroz prozor i povika: „Živančice!“
Živančica ih očito nije zarezivala ni dva posto, jer se nijeodazvala ni na treći poziv.
„Idi bolje po nju jer ćete, koliko vidim, ponovo zakasniti u školu.“
Miša klimnu glavom i uputi se kroz špalir smaragdnih tuja. Protezale su se duž čitavog placa.
Dvorište je bilo podeljeno tarabom na dva dela. Prednje, domaćinsko, za koje bi se moglo reći da je bilo kao pod konac, i ono drugo, Žižino. Po sredini je bila kapija, taman tolika da prođe kosačica za travu.
„Pozdravi roditelje“, reče mu Žižina majka.