ŠKOLJKA ZA
MARIOLU
***
Rekao mi je, krijući poraz u očima – Umoran sam od
čekanja! Ne mogu se iz kamena piti sokovi života. Nikada te ne mogu imati, jer te
nemam čime kupiti. Tvoj otac te neće
pokloniti. Napuštam naše malo selo.
Odgovorila sam tiho, dajući nadu njegovom ugašenom pogledu – Pobegnimo
zajedno! Otac će nam oprostiti.
Ponovio je, odsutno, nekoliko puta - Mlada si, čekaj me... doći ću po tebe...
U mislima je već bio negde daleko.
***
Samo mi je ruku dotakao, i vrelim pogledom telo ispratio,
a ja sam se već zvala njegovom. Više njegovom nego onoga s kojim sam dvadeset
godina noći provela i troje dece izrodila. Oči me izdaju. Slaba sam na dubinu njegovog
pogleda kome bi i more pozavidelo. Na grudi mi bacio izazov, a ja sam nevešto čekala
da uradi nešto.
Čekala sam da kaže – udaj se za mene - al ne reče.
Vapila za rečima – volim te – ali ni to ne čuh.
Da bar reče – želim te - al’ ni to ne skliznu sa
usana, nego želja osta skrivena u dnu oka.
Kleo se da je ljubav sakrio u dubini školjke koju
mi spusti na dlan na rastanku. Bila je to najlepša mala školjka koju je more
donelo na obalu, onoga dana kada smo našu ljubav ukradenim koracima brojali.
***
- Pogledaj, u kamenu sam ispisao naša imena! Da traju, skrivena od drugih.
Nikome ga ne pokazuj, jer ako bi ga pronašli sve bi pokvarili, možda ga u prah
pretvorili pa u more bacili.
Ti si cvet ove pustinje – tvrdio je, a već me lagao.
- Dok ja postojim, i dok ti postojiš, mi pripadamo jedno drugom.
Spreman je da pobegne. Pobeći će negde tamo, gde
ljudi šetaju u cipelama, pa prirodni hod bosih stopala menjaju za neko čudno
geganje, tamo, gde su grudi skrivene, a svako ih može dotaći i gde se ljubav
meri u minutama, a vernost u satima. Tamo je on tražio sreću. On, koji je bos u
vrelom pesku odrastao. On, koji je mene bosu u pesku ostavio.
***
Poklonio mi školjku, malenu, taman za moj dlan.
- U njoj sam ostavio srce, a dahom joj ulio snagu
da te čuva od vetrova koji nadolaze sa svih strana. Prosuo sam po njoj mleko
kamile u noći mladog meseca da mi zauvek ostaneš mlada i lepa. Kada se vratim, venčaćemo
se..
***
Iz dnevnika:
Ostavio si me na raskrsnici očaja i nade. Znaš, čekanje
je muka. Uvek je lakše onome ko odlazi. Izlazila bih na obalu da ti po talasima
pošaljem poruku da se vratiš, jer ako to ne uradiš, udaće me za drugoga i naša
ljubav će biti zauvek izgubljena. Ostaće skrivena u maloj školjki što se jedva
i na dlanu može videti. Išla sam obalom, zaustavljala ptice pitajući ih da li
su te videle. Napravila sam korpu od pruća, mnogo lepšu od one kada si me prvi
video. Znam ja da ti korpu nisi ni primetio! Ali, ja sam nju napravila za pisma
koje si obećao pisati i slati sa drugu strane okeana. Korpa je ostala prazna. Samo
je školjka tu, izgubljena u njenoj širini. Povremeno, iz nje čujem muziku poput
zvukova sa linije gde se okeani dodiruju.
Ako ikada pođeš, preko sedam mora i preko sedam
gora, pa preko pustinje što je u vreli pesak umotaše, nemoj me lagati da si me
voleo. Da jesi, došao bi po mene. Da si me dovoljno želeo, ne bi me mogao
ostaviti. Otac bi ti oprostio što si me odveo, a nisi kupio. Bežanjem si kupovao
slobodu, a tvojoj slobodi ja bih smetala. I ne laži me, jer znam, i vidim to, a
osećam onako kako to žena može osetiti, da ti se dopadaju žene koje smešno
gegaju u tesnim cipelama, koje nose neku čudnu odeću, pokrivaju grudi, a
puštaju kosu. One, čija je koža kao svila najfinijeg kvaliteta, koju bi ponekad
trgovci namernici doneli u naše malo selo. Priznajem, želela sam i ja svilu,
a nisu mi je mogli kupiti.
***
Ah, ništa to nije važno, jer ja jedina imam
školjku i tvoju ljubav skrivenu u njoj.
Nije to bilo obično ostavljanje na raskrnici očaja
i nade, bila je to izdaja koja se ne prašta.
Pitaš me zašto sam se udala i decu rodila. Reci ti
meni, zašto je u onoj pletenoj korpi, najlepšoj korpi u selu koju je neka
devojka isplela, samo školjka ostala? U njoj nema obećanih pisama.
***
Decu sam vodila na obalu mora i pričala im bajku o
siromašnom mladiću koji je slobodu i ljubav najlepše devojke u selu, menjao za
par cipela i siguran hleb u rukama. Čije su oči ostale na devojčinim grudima, i
koži mekšoj od najfinije svile koju trgovci donose, mada retko, u malo selo na
obali mora.
U kamenu je isklesao dva imena.
Ta devojka ima isto ime kao ti – reče mi sin
jednog vrelog dana.
Slana suza mi kanu niz lice, pa na usne. Bila je
slana kao da je pala sa dna Mrtvog mora.
***
Prošlo je dvadeset godina:
- Došao sam.
- Prekasno je.
- Nije! Deca su ti odrasla.
- Ostani ti.
- Ja ne mogu nazad.
- Čoveka kraj moga uzglavlja ne želim ostaviti.
Nije zaslužio.
- Nikada te nisam poljubio. Godinama sanjam dodir tvojih usana.
- Nisu to iste usne. Usne koje si sanjao bile su
nepoljubljene. Ove pripadaju drugome. Idi, mene više nema. Nas više nema.
- Ima! Ima nas na onom kamenu koji sam danima
klesao. Jedino tada sam srećan bio. Poneću ga sa sobom, za dane koje čekam sa
zebnjom u srcu, jer mi je u kosti ušla neka težina koja pritiska i boli. Na
grudi mi tuga nalegla i dah sasvim skratila. Patnja me zarobila.
Kamen je umotao u svilu, pa sa leve strane pod košuljom sakrio, i iz sela
izneo. Srce mu se na tom putu u kamen pretvaralo.
***
Nikada nisam bila tužnija. Jer, kamen je bio nemi
svedok naše ljubavi koju je on sada izneo poput najveće dragocenosti.
Da mu vratim, da ne ostanem dužna pri činu
sahranjivanja ljubavi, rekla sam - Ja ću školjku moru vratiti, i ostariću kao
što si ti ostario.
- Veruj mi, svaka seda vlas na ovoj umornoj
glavi strostruko je zaslužena. Ne vraćaj je moru! Ne prkosi
prirodi, ne izazivaj stradanje, ne bacaj ljubav u more. Molim te, nemoj da
ostariš, jer ako ti ostariš to će biti kao da nikada nisam živeo i kao da
nikada nisam bio mlad.
Školjku sam sačuvala.
Mala školjka
na mom malom dlanu priča priču o dvoje mladih ljudi, koji su odrasli
bosi na vrelom pesku, koji su se voleli, pa ljubav u kamen isklesali, a onda se
rastali.
More je decenijama oplakivalo i umivalo njihova imena.
Školjka je na dlanu spavala dugogogišnjim snom.
Jednog jutra, dok je čovek kraj mog uzglavlja
spavao, a deca u snovima lovila bele oblake, izašla sam na obalu mora i
zaplakala. Pitala sam more da mu vratim školjku koju je pre dvadeset godina na
obalu izbacilo. More je ćutalo svom snagom.
Dobila sam pismo posle dvadeset godina. Pisalo je samo ovo:
- Kada sam kamen iz svile pred ogledalo stavio, srce
se zauvek u kamen pretvorilo. Imena se nisu izbrisala.
Odgovorila sam:
- More nije želelo školjku nazad. Dalo mi je u
amanet, u poruci poslatoj po mornarima zalutalim na pučini, koji su tražeći
savršenu devojku ispevali pesmu o Marioli. Moram je predati najboljoj devojci,
a školjka će joj doneti sreću! Od tragova mleka kamile u noći mladog meseca ostaće
večno mlada i lepa. Sa rukama čistijim od najfinijeg kristala, će mladiću po
meri svoje duše dodirom školjke zauvek srce zarobiti. Dogodiće se sve to
nenadano, ali sigurno, jedne tople letnje noći, daleko od mora i peska, tamo
daleko, u dalekom belom gradu gde vekovima, neumorno, reka Sava pleše ljubav sa
moćnim Dunavom.
Snežana Pisarić Milić
 |
| Foto: Moja Mare :) |
No comments:
Post a Comment