"TRAG" na tragu poezije pesnika Radmilo Radovanović

"U PROLAZU" MILICA ARANĐELOVIĆ

U PROLAZU

Da zastanem,......
čula sam 
fijuke nadolezećih vetrova.
Iskosa sam ugledala i pružene ruke.
Hvataju prve opale listove ,
ove rane jeseni.
Da se zaustavim ,
stanem.
Učinile su mi se tople te ruke
slučajnog prolaznika. 

"NA VRHU TVOG ORMANA" MARIOLA PANTELIĆ

NA VRHU TVOG ORMANA

Na vrhu tvog ormana...
Njene korice sakupile su prašinu,
Kao i dosta straha tvog od čitanja...
I spoznaje - jedne ličnosti, i žene,
I pesnika, i sanjalice,
I neracionalnih stavova!

Na vrhu tvog ormana...
Ona ostaće da čuva -
Tajne utkane u redove,
Koje možda otkrio bi
Pronicljivi ti um, kroz oči tvoje,
Kad bi samo želele da gledaju!

"SVETI JOVAN U MOM BOČARU" - MILICA ARANĐELOVIĆ

SVETI JOVAN U MOM BOČARU

Krute grane smrznutog drveća odlamale su se i mešale sa dimom lokomotive i nestajale brzo iz mog vidokruga. Oduvek sam volela prirodu. Budila je u meni najlepša osećanja. Ovo putovanje vozom činilo ju je neobičnom. Zaista je bilo hladno. Kada smo napokon sišli na staroj stanici mog rodnog sela, tamo nije bilo nikog, samo mi i neki čovek koji se srdačno pozdravio sa tatom, a nama mahnuo i izgubio se žureći u pravcu sela.

Čekao nas je još jedan put. Put do Dejkine i Majkine kuće.

"NOĆAS" - MILICA ARANĐELOVIĆ

NOĆAS

Topla usta čekaju
da se iz sna trgneš.
i u oko zeleno smesti
pogled za kojim čezneš.

Svila miluje telo...
Klizi kao želja skrivena.
Snene je ruke guraju,
ne otkrivaju požudu.

"NAIZGLED" - DALIBORKA TERZIJA DRAGIČEVIĆ

NAIZGLED

U zemlji na brdovitom Balkanu rodio se dečak, naizgled isti kao i svi dečaci na svetu. 

Naizgled. Ovaj dečak je imao kao i većina drugih: mamu, tatu, brata i svu užu i širu rodbinu. Imao je dom, grad, državu. A onda su neki, naizgled ljudi, srušili prvo državu, pa grad, kuću, rasuli rodbinu, porodicu. Ostao je dečak.

Naizgled, običan, sa mamom i bratom, bez države, grada, kuće. Ratne godine odvele su ga u drugo ratom zahvaćeno područje, a odatle ih život dovede u Srbiju. Hrvatska, Bosna, Srbija - sve to beše jedna, njegova zemlja. Odjednom se pretvori u tri! Rastao je dečak u momka, čoveka, muža i oca. Uspešnog velikog dečaka. Bogat mamom, bratom, ženom, decom, prijateljima, uspesima...

"IZ VRATNICE SEĆANJA" - ZORKE IVANOVIĆ MARJANOVIĆ

                                                         

      Zbirka pesama „Iz vratnice sećanja“ je poetski prvenac Zorke Ivanović Marjanović. Istina, ne deluje da je tako. Kao da je veštinu pravljena stiha sa rođenjem u prvoj suzi donela. Sa lakoćom se stvaraju strofe, samouvereno se nižu rime, izgrađujući smelo svoj pesnički identitet. Stil je jednostavan, svima razumljiv, a opet sve je tako originalno lepo, tanano, protkano mudrostima ponetim sa kućnog praga kao i onim sticanim na kružnom putu života. Znamo da je najteže pisati jednostavno, jer su dubina i jačina lakoće i razumljivog kazivanja uvek bili mera za savršenstvo.

"TO NISAM JA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

TO NISAM JA


Ne kuni, ne sudi ga. Grešna sam jadna,

najgrešnija. Odluka Božijih

suza je pala na ruke tvoje i osramotila

tešku i stradalnu iskrenost njihovih.

"ŠKOLJKA ZA MARIOLU" - SNEŽANA PISARIĆ MILIĆ

ŠKOLJKA ZA MARIOLU

***

Rekao mi je, krijući poraz u očima – Umoran sam od čekanja! Ne mogu se iz kamena piti sokovi života. Nikada te ne mogu imati, jer te nemam čime kupiti. Tvoj otac te neće  pokloniti. Napuštam naše malo selo.

Odgovorila sam tiho, dajući nadu njegovom ugašenom pogledu – Pobegnimo zajedno! Otac će nam oprostiti.

Ponovio je, odsutno, nekoliko puta - Mlada si, čekaj me... doći ću po tebe...

U mislima je već bio negde daleko.

"NEĆU TI VIŠE..." - MILICA ARANĐELOVIĆ

NEĆU TI VIŠE

Pogledala je zaljubljenim, zelenim očima 

ne sluteći odgovor: "Neću ti nikada više reći da te volim."

Oči zasuziše i u čudu gledaše ali je reč ostala da visi u vazduhu.

Morala je od tada, da kamči na sve načine ti divnu reč.

Nikada više uz čvrst zagrjaj to nežno "Volim te" nije dočekala.

Prođe tako neko kratko vreme, ona se dotera ko lutka lepa, 

nasloni se za poljubac, kad ono kô iz vedra neba 

"Neću ti više reči da si lepa!" Opet zeleno oko zasuzi u čudu

ALI TO OSTA KAO ZAVET DAT NA OLTARU.

"JA SAM PJESNIK TUŽNOGA LICA" i druge pjesme -VILDANA MUSLIĆ STANIŠIĆ

JA SAM PJESNIK TUŽNOGA LICA 

Ja sam pjesnik tužnoga lica , 
koji za sreću ne zna dugo već .
Ja sam pjesnik ranjenog srca ,
što za svoju bol ne zna naći riječ .

U duši svojoj sve tuge sam skrila , 
sve suze u mome oku jezere . 
Uzdahe sve ja sam popila , 
krvoločna zvijer živu me ždere .

"LULA" - VANJA PETROVIĆ

                      LULA               

Dan nije bio baš pogodan za putovanje vozom. Sivo, plačljivo nebo se žalilo vlažnoj zemlji a ona je hladno upijala slankaste suze. Lapavi peron se udvarao kaljavim cipelama dok je voz bezobrazno kasnio. „Oh!“, ljupko uzdahnu gospođa Silva posmatrajući kako joj niz belu košulju klizi kapljica mazuta.

POEZIJA - VILDANA MUSLIĆ STANIŠIĆ

KAMO SREĆE DA SMO SVI PJESNICI 

Kamo sreće da smo svi pjesnici, 
tad' za mržnju niko ne bi znao. 
Cijelim svijetom vladala bi ljubav, 
pa pakao ne bi postojao. 

Planeta bi tada raj postala, 
živjeli bi bez mržnje i zlobe.
Samo kad bi svi pjesnici bili  
samo kad bi jednom došli tobe.

Jer pjesnici za mržnju ne znaju,
oni vole i dublje i jače.
To su oni što lagat ne znaju,
pjesnik stvara dok mu srce plače.

"LJUBAV JE TO, LJUBAVI" - RENATA CVETKOV

LJUBAV JE TO, LJUBAVI

Čekam Vas, gospodine,

na najvišoj kuli svojih osećanja,

tamo već godinama češljam

dugu kosu prepunu Vaših mirisa.

I  dok čekam,

podvezujem krila leptirima

u stomaku,

da Vas svojim mahanjem ne probude,

iz ovog sna što se život zove,

da ne pokvare, da ne remete,

raspored zvezda po kojem hodate.

Jer voleći Vas ,

svaki mi uzdah jedan novi zrak rodi

"JEDAN OD ONIH PRAZNIKA" - VANJA PETROVIĆ

JEDAN OD ONIH PRAZNIKA

U ledenoj crkvi dogoreva

sveća, ona od jeftinih, pretapanih nekoliko puta što se krišom gasi i pod kaputom krije 

za sledeći put.

Stojimo smerni vernici,

tek da prostor ispunimo.

Još jedan Božić nam 

trči u zagrljaj,

ledena naručja se skupljaju, okorele misli gladuju.

"POSLE SVEGA" - "STRAST" - MILICA ARANĐELOVIĆ

 

POSLE SVEGA

 

Noć mi donosi tebe.

Ne želim te ni u snovima!                                        

Snovi su teški - dušu mi 

cepaju stalnim porazima.

 

A volela sam te...

ne nisam ga volela.
Koliko sam te mrzela to je samo

suza, prolivena ’zalud, znala.

"BILO JE DANA" - MINA IMŠIROVIĆ

BILO JE DANA

 

Bilo je dana

kad je besmisao

gurao nadu na ivicu provalije,

a spoznaja bila

kao daleki jarbol (na pučini

a ja se oduvijek  bojim vode).

Bilo je dana

kad sam tražila  sebe

i sve drugo našla

iako tražila nisam.

"KOMAD ZEMLJE" - VANJA PETROVIĆ

KOMAD ZEMLJE

Svakoga jutra smo dobijali belu kafu, dva parčeta hleba tanko premazana puterom i pekmez od šljiva. Moj mlađi brat je uvek ostavljao pola svoga parčeta pa sam i njega jeo. Iznenada jednog jutra smo dobili samo po jedno parče hleba. Ostao sam gladan a brat je pojeo celo svoje parče. Komšinica Zora je rekla majci da dolaze crni dani. Noću sam sanjao vruće krofne. Majka i otac su noću šaputali da po cenu svega moramo da sačuvamo neki komad zemlje. Nisam čuo od koga.

"PORUKA SA PREDUMIŠLJAJEM" - VANJA PETROVIĆ

Iscrpljena žena je vukla prašnjavi kofer iz koga je virilo par čarapa i rukav izbledele dečije košulje. U drugoj ruci je držala ručicu dečaka od nekih pet godina. Bila je pogrbljena, mlada ali od onih mladosti koja prerano prođe, lepote sakrivene u senci protraćenog vremena. Videlo se da dolazi iz provincije po bledoj, ravno krojenoj haljini, sa velikom, davno izašlom iz mode kragnom, koja je visila na kaputu od grombija. Na nogama je imala duboke cipele debelog đona i nosila je čarape za vene. Njeno lice ispod dubokih brazda bora je bilo potpuno bezizražajno. Nije se na njemu videla tuga, ali nije bilo ni traga vedrine, ni traga živosti. Čak ni kada joj je pogled preletao preko deteta, čija je znojava ručica stalno klizila iz njene, nije se na njemu javljala čak ni naznaka kakvih osećanja.

"PONOĆ" I "RASKRŠĆA" MILICE ARANĐELOVIĆ

PONOĆ

U sitne sate ja ležim bez sna... 
Izgubio se u prevrtanju zabluda.
Nema tišina spustila se u sobu, samo
se čuje odjek vetra što u šalon udara. 

Zablude koče pametne misli
da spokojno noć usnim.
Da li sam zalutala u šumi svojih
ludih htenja?! Da, to je, mislim.

Znojno se čelo o jastuk okreće
tamo-‘vamo, mir da nađe.
Što više želi mir, to nemir otvara
sve više širom njene dugačke veđe.