КАД ПИСАЦ О ПИСЦУ ПРИПОВЕДА

(Из Споменара Веље Суботића - Вељку Петровићу у спомен)

    

          -   Знаш, када је умро Вељко Петровић, ишао сам у Алеју великана, и положио на гроб цвеће. У алеји све једнако само над Вељковим гробом жалосна врба, дар непознатог обожаваоца, који је уз врбу оставио цедуљицу: Молим најусрдније, да овој врби и мени опростите. Он је ту и нека над њим и врба остане

              И врба остаде, испоштована преко реда.

 ***

        Диванили смо често Веља Суботић, песник, драмски писац и вишедеценијски првак Народног позоришта у Сомбору, и ја. Он стар, болестан и заборављен. Ја, задубљена у прављење споменара по његовој жељи. Била је зима.

           Сећања над главом трепере к`о небеске лађе, спуштајући се из предела над којима сe просуо прах заборава. Споменар, који му направих пред саму смрт, послужи да овековечим неколико његових казивања. Па, и ово о Вељку Петровићу.

            Посебно је волео приче из рата. Помену, како је Вељко, као родољуб, с почетка двадесетог века, са сребрном форинтом у зубима, обучен препливао Саву, и из тадашње Аустроугарске пребегао у Београд.  И пуцали су за њим, ал` како рече – није га `тело тане.