U laganom ritmu: Snežana Pisarić Milić, pisac iz Sombora

 

                                   

                                            КАД ПИСАЦ О ПИСЦУ ПРИПОВЕДА

(Из Споменара Веље Суботића - Вељку Петровићу у спомен)

    

          -   Знаш, када је умро Вељко Петровић, ишао сам у Алеју великана, и положио на гроб цвеће. У алеји све једнако само над Вељковим гробом жалосна врба, дар непознатог обожаваоца, који је уз врбу оставио цедуљицу: Молим најусрдније, да овој врби и мени опростите. Он је ту и нека над њим и врба остане

              И врба остаде, испоштована преко реда.

 ***

        Диванили смо често Веља Суботић, песник, драмски писац и вишедеценијски првак Народног позоришта у Сомбору, и ја. Он стар, болестан и заборављен. Ја, задубљена у прављење споменара по његовој жељи. Била је зима.

           Сећања над главом трепере к`о небеске лађе, спуштајући се из предела над којима сe просуо прах заборава. Споменар, који му направих пред саму смрт, послужи да овековечим неколико његових казивања. Па, и ово о Вељку Петровићу.

            Посебно је волео приче из рата. Помену, како је Вељко, као родољуб, с почетка двадесетог века, са сребрном форинтом у зубима, обучен препливао Саву, и из тадашње Аустроугарске пребегао у Београд.  И пуцали су за њим, ал` како рече – није га `тело тане. 

"Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић - део

"Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић - део 

Било је, може бит, по ноћи. Широке улице блистале су у месечеву зраку, стражар кашљуца под једном стрехом, свеће свуд погашене, само још у Ђуковој механи гори лампа. Унутра, момак спава на столици, а двојица играју билијара. Њихов гласан говор и лупа билијарских лопaтa сасвим пусто и непријатно одјечу по празним улицама.

Дете је, и ја сам знам да је чудновато, али шта ћу сад кад је тако било? Ја причам само голу истину.

Он прође поред механе другом страном улице и погледа у механу. Уједанпут сав задрхта, крв му тако појури у главу да му се учини хоће очи да му искоче. Он угледа свога крвника (дете је, шта он зна!) крвника који га је био - секретара Тришу. Тога он и тражи. Стаде пред капију поп Глишину и крвавим очима стаде пиљити у играча. Откуд толико срце у толишног човека!?

 „Ту ли си, угурсузе!“, прошапта дете ко какав старац, секирицу стисну, а нокти му се урезаше у длан, „Да видимо, хајване, колико ћеш ванџирити ноћас!“

Сирота мати му понављаше цели дан, иако она ко и он знаде шта је истина: „Нико те није тук`о, сине! Што би тебе јединог малтретисали? Е, свашта, ко ти ту пакост каза?“

Смрзо се јесте, ал му је сећање ко жеравица жигосало онај дан за вечност. Од жива иксана доби ручно резбарени ожиљак на леђима, а још дубљи и сликовитији на души. Ни мелеми од мајчиних додира не могаше га ублажити. Не помогоше ни руке баба Јеце, која редовито уздахне па заплаче кад му ране на леђима трљаше везикатором, а заобилазаше их пажљиво да сирће и бели лук, справљани због промрзавања, не стварају додатну бол ранама. Капи комове ракије деловаше на њег попут инхалације.

„Зар дете `вако тући?“, – шаптала је, а он је чу, „Где ће му душа!?“

"Kad zamiriše ruzmarin" - o promociji knjige Slobodana Vukobratovića

"Somborske novine" 03.03.2017.

Slika govori hiljadu reči - Macko Macura i Lazar Rockwood

Slika govori hiljadu reči.

U Somboru, 19.02.2017. godine, Gradska biblioteka Sombor

Promocija knjige "Povratak" Borislava Kosanovića,
i poklon za Lazara Rokwooda od Trifuna Macka Macure 

O knjizi ŠEZDESET OBLIKA MOZAIKA LJUBAVI Zorke Marjanović Ivanović

  ŠEZDESET NIJANSI ODRASTANJA

Zorke Marjanović Ivanović

Posle prve pesničke knjige Zorke Marjanović Ivanović, Iz vratnice sećanja, stiže nam uz kišovito proleće rukopis Šezdeset oblika mozaika ljubavi. Pesme su tematski jasno određene. Ljubav je početak i kraj, svrha i smisao postojanja. Zaslužna za sve puteve i stranputice. Nekad je kletva, ponekad blagoslov. Poigrava se sa dušom, poklanjajući joj raspon od lepote ispunjenosti do bezdana praznine, jer je tanka linija od ljubavi do mržnje. Znamo da je najveća suprotnost ljubavi ravnodušnost. Ali, boli i praznina.

O knjizi SAMA KAO PANJ Dušanke Dunje Milatović

O knjizi SAMA KAO PANJ Dušanke Milatović

ODA TIŠINI

Nakon čitanja Dušankinih stihova tišina se nameće kao neophodni uslov za potpuni doživljaj pročitanog. Tu je tišina komponovala melodije reči, dok su strahovi igrali ruski rulet sa umornom dušom. Ona je mozaik ljudskih duša koje se traže i nalaze, kojih je sve više, tako da se spajaju u celovitu sliku ljubitelja pesnikinje i nje same. Dušankine pesme bi se mogle nazvati i Oda tišini.

Šta reći o pesnikinji koja leta doživljavala kao zime, život kao trulog slugu i ubogog siromaha, a zemlju u kojoj se rodila da joj lišće u sred leta žuti?

"VESTII" - Novine koje izlaze samo u dijaspori

Lazar Rockwood na  naslovnoj strani

"САУЧЕШЋЕ" ЕМИЛИЈА РИЛКЕ

                                                

                То је Милица, српска девојка. Корача улицом у радно доба дана па се и не чуди што се возачи и пешаци такмиче ко ће кога прегазити. У устима преврће пљувачку, коју као да је већ испљунула па је поново вратила у уста - када је била дете, мама ју је учила да сваком новом осећању одреди боју и укус; ово данас имало би боју труле вишње и исто такав укус. Међутим, не може о томе да размишља. Умор од њених мисли прави тегове и они јој испадају из млитавих руку. Осећа бол у подрхтавајућим шакама и смешта их у џепове танког црног мантила. Кроз буку тежу од мисли, она почиње да разазнаје неки умирујући звук. Али само прве тонове, споре и неповезане. Ипак, они су упорни и храбри. Пробијају се тесно кроз смешу жамора, брујања мотора и ко зна каквог смећа још.  Препознајући мелодију Посмртног марша, примећује музичаре, цео лимени оркестар, који јој се затим смеши својим једрим и топлим образима и зналачки наставља попуњавање празнине корачајући у поворци за њом. Угодни тонови открављују девојку и до ње допиру звуци из прошлости - прво плач детета, а онда и речи мајке, ведре и благе, али изговорене неким другим, страним језиком:

- Дете драго, не плачи, шта ти је то? О, стигле су оцене, сигурно су добре. Ево, ја овде видим све саме петице, а остале ни не видим. Ууу, колико петица, пуна књижица!

- Али, мама...- смеје се девојчица кроз плач, а мајчине речи  су је обгрлиле:

- Нема „али“. Ти си за мене најбоља и најдража ученица на свету - смеју се заједно, a прате их звуци Посмртног марша.

LAZAR Rockwood - AMERIKANCI NE MOGU DA VERUJU DA SAM SRBIN, MISLE DA SAM INDIJANAC

Lazar Rockwood - glumac godine 2015.

Лазар Рајић Роквуд, слика - поклон акад.сликара Бранка Маравића

OD KNJIGE DO FILMA

Novine "VESTI", 11.05.2015.

"SOMBORSKE NOVINE", 08.05.2015. - "Pala" prva klapa

NS "DNEVNIK", 08.05.2015. - Holivud stigao u Sombor

"NAŠE NOVINE", 08.05.2015. - Bora Đorđević kao uzgajivač marihuane

"BLIC", 06.05.2015. godine - Lazar Rockwood - Stvarno ću snimati sa Borom?!

Somborski bend Jam Display - Inner Cage [Official Music Video]

Jam Display dolaziiz Sombora, a sastav koji je formiran 2013. godine čine Aleksandar Pavić (gitara, vokal), Robert Budai (gitara), Bojan Milić (bas) i Albert Fridrih (bubnjevi)

PRVA PESMA "INNER CAGE" I PRVI SPOT

Spot za pesmu režirao je Peter Goretić, student budimpeštanske Akademije umetnosti, koji je montažu i efekte radio uz asistenciju Gerge Gelca. Scenario za spot su napisali Žolt Hodovanj i Peter Goretić. Tekst pesme izašao je iz pera Roberta Budaia. Tehničku podršku pružila je subotička "Dinovizija". Spot je sniman na salašu Vamošer između Bačkog Monoštora i Kupusine. Uz članove grupe Jam Display pojavljuju se i polaznici Dramskog studija iz Sombora Miljana Drinčić i Jovan Sredojev. Za kostime i šminku pobrinula se Rita Klem, likovna umetnica iz Doroslova.  

U najavi snimanje prvog albuma od 10-12 pesama.

Sa snimanja spota za pesmu "Inner Cage"
Jam Display, u kaštelu Vamošer, 2014.

"NAIZGLED" - DALIBORKA TERZIJA DRAGIČEVIĆ

NAIZGLED

U zemlji na brdovitom Balkanu rodio se dečak, naizgled isti kao i svi dečaci na svetu. 

Naizgled. Ovaj dečak je imao kao i većina drugih: mamu, tatu, brata i svu užu i širu rodbinu. Imao je dom, grad, državu. A onda su neki, naizgled ljudi, srušili prvo državu, pa grad, kuću, rasuli rodbinu, porodicu. Ostao je dečak.

Naizgled, običan, sa mamom i bratom, bez države, grada, kuće. Ratne godine odvele su ga u drugo ratom zahvaćeno područje, a odatle ih život dovede u Srbiju. Hrvatska, Bosna, Srbija - sve to beše jedna, njegova zemlja. Odjednom se pretvori u tri! Rastao je dečak u momka, čoveka, muža i oca. Uspešnog velikog dečaka. Bogat mamom, bratom, ženom, decom, prijateljima, uspesima...

"ROD STJUART MI PLATIO KIRIJU" - Novine "VESTI", 25.05.2014.

Autor: Suzana Sudar

originalna veličina teksta

"LJUBAV JE TO, LJUBAVI" - RENATA CVETKOV

LJUBAV JE TO, LJUBAVI

Čekam Vas, gospodine,

na najvišoj kuli svojih osećanja,

tamo već godinama češljam

dugu kosu prepunu Vaših mirisa.

I  dok čekam,

podvezujem krila leptirima

u stomaku,

da Vas svojim mahanjem ne probude,

iz ovog sna što se život zove,

da ne pokvare, da ne remete,

raspored zvezda po kojem hodate.

Jer voleći Vas ,

svaki mi uzdah jedan novi zrak rodi