КАД ПИСАЦ О ПИСЦУ ПРИПОВЕДА

(Из Споменара Веље Суботића - Вељку Петровићу у спомен)

    

          -   Знаш, када је умро Вељко Петровић, ишао сам у Алеју великана, и положио на гроб цвеће. У алеји све једнако само над Вељковим гробом жалосна врба, дар непознатог обожаваоца, који је уз врбу оставио цедуљицу: Молим најусрдније, да овој врби и мени опростите. Он је ту и нека над њим и врба остане

              И врба остаде, испоштована преко реда.

 ***

        Диванили смо често Веља Суботић, песник, драмски писац и вишедеценијски првак Народног позоришта у Сомбору, и ја. Он стар, болестан и заборављен. Ја, задубљена у прављење споменара по његовој жељи. Била је зима.

           Сећања над главом трепере к`о небеске лађе, спуштајући се из предела над којима сe просуо прах заборава. Споменар, који му направих пред саму смрт, послужи да овековечим неколико његових казивања. Па, и ово о Вељку Петровићу.

            Посебно је волео приче из рата. Помену, како је Вељко, као родољуб, с почетка двадесетог века, са сребрном форинтом у зубима, обучен препливао Саву, и из тадашње Аустроугарске пребегао у Београд.  И пуцали су за њим, ал` како рече – није га `тело тане. 

          Сећања га походе.

 

         Играо сам у његовом Молоху проту сомборског. Тако је почело познанство. Од тад се нисмо раздвајали. Рече ми редитељ Бата Коњовић да на премијеру долази Вељко Петровић.         Честитао ми Вељко после премијере искрено и од срца да сам играо проту – под канап, те запита имам ли каквог у фамилији. Велим – немам, чисто паорско порекло.

-                                 Ако си у партији, онда си обро бостан. Ови твоји ће те из Комитета искључити.

          Велим ја њему. Мантију протинску, појас и ципеле, однео сам пре неколико дана кући. Ујутру, чим устанем, обучем се као прота, и тако се понашам све говорећи текст из Молоха. И док једем, ма по цели дан. А најавио сам да ћу доћи десет минута обучен пред премијеру. Шетам тако градом, а народ ме поздравља са – добар вечер, оче!

              Бог добро дао – одговарам баритоном, смирено и скидам шешир.

       Када ме мој фијакерист Јагра не препознаде, велим себи – даље нема, прота сам одистински.

              Клизну суза низ образ.

              После краће станке настави.

           - Причао нам је Вељко о својим омиљеним темама., сабраним као приповетке у књизи „Дах пролећа“. Онакав приповедач, фасцинирао нас је. Слушали смо га отворених уста.

-                                -  А ви то мене слушате... слушате?

-                                -   Кад тако дивно приповедате...

-                                - Хммм ... могли сте и моју књигу прочитати! Бећари ...

              А све се то збивало када смо ишсли код Воје и Манцике у главном шору, где држе кафану и данас, испод ораха од кога гранатијег мало познајем. Испод ораха бунар на чекрк, а хлад захвата цело двориште скоро, тако да би и сватовима било по мери.

             Што је Вељко био песник и прповедач! То сви знаду. Ал` што је био леп, висок, па свечано сед. Помислиш – све су се магле са наших жита у сребро смрзле, па му на косу пале, од чела високог до потиљка... и, оивичиле га ињем по залисцима лепотом што се ретко роди. А кад дивани, ил` кад слуша, причини ти се да се сунце часком расрдило, па се насмешило иза њива по  лицу и обрвама тог глагољаша, од којег ни голуб није лепршавији с уранка, ни видра мишљу хитрија у диванима... А тек раста каквог. К`о да су му саме тополе иза атара кумовале.

         И збиља, пером и грлом жубори, жубори и кити слике ликова и догађаја пуним карактером, бојама и кованицама до фасцинација поетског реализма. До безимене лепоте. 

            Поштовао сам га, па волео, а онда, када сам га и упознао – за копље више. 

 

          Увек је доживљај када имате сусрет посебне врсте са људима склоних уметности, и њихова дела би дограђивали у својој визији личношћу ствараоца његовог. Тешко човек може имати два лица – приватно и стваралачко. Он је увек, тај исти и у врлинама и манама. Врлине ти представи на први поглед, а мане на други, посебно кад си очи у очи са комоцијом и вином у личном контакту.

          Сложили смо се са Вељковим ставом о сомборској апатији, о разлици у класама, господи и неуким људима, који углавном нису спремни помоћи једни другима. И, верујте, тешко да ће вам неко помоћи. Значи, тако је и себе самог описао.

         Деценијама већ корачам раванградским сокацима. Навикавам се на равницу, овдашње људе, менталитет. Ни Веља Суботић није Сомборац, али је из Бачке. Волео је овај град, али љубав није била обострана.

         Наиђем код њега на податак да је Вељко Петровић, као директор Музеја у Београду, имао ту привелегију да отвори изложбу младог Сомборца, Милана Коњовића, једног од највећих сликара свих времена. Нису му се допале. Није хтео ни он, нити неко од његових сарадника да то уради. Млађани Коњовић, специфичан какав је био, сам је то урадио. Када је поднео захтев за стипендију у Паризу, лично га је одбио Вељко Петровић.

          Тако је о Вељку говорио Веља Суботић, заборављени сомборски песник, који вољеном граду поклони песму „Фијакерист“, те тако подиже споменик фијакеру и фијакеристима. Градске власти се још увек премишљају хоће ли или неће, ил` како ће и где ће поставити споменик фијакеру, симболу града, и фијакеристима. Покојног песника, истина, нико више не помиње. Ал` зато, песма живи, а то је, ипак, најважније.  

 ***

           Дуго ћутимо. Полузатворених очију гледа ме како слажем у Споменар све што је написано о њему. Онда, као из сна да се тргне, каже Пејки, жени која га је неговала као оца:                                   

          – Де, Пејка, донеси вино.

          Осмех му не силази са лица.

          Свако је од нас имао своје пиће, а оно би покадкад говорило више од планираног.

         Запитах га, одобровољеног и опуштеног након више чашица: – Да није неко из Сомбора, кога лично познајем, засадио жалосну врбу над гробом Вељка Петровића у Алеји великана, у Београду?

         Кратка станка. Насмеја се прво загонетно, потом грохотом и глумачки вешто, ал` не потврди моју претпоставку.

          Истина, није ни порекао.