КАД ПИСАЦ О ПИСЦУ ПРИПОВЕДА

(Из Споменара Веље Суботића - Вељку Петровићу у спомен)

    

          -   Знаш, када је умро Вељко Петровић, ишао сам у Алеју великана, и положио на гроб цвеће. У алеји све једнако само над Вељковим гробом жалосна врба, дар непознатог обожаваоца, који је уз врбу оставио цедуљицу: Молим најусрдније, да овој врби и мени опростите. Он је ту и нека над њим и врба остане

              И врба остаде, испоштована преко реда.

 ***

        Диванили смо често Веља Суботић, песник, драмски писац и вишедеценијски првак Народног позоришта у Сомбору, и ја. Он стар, болестан и заборављен. Ја, задубљена у прављење споменара по његовој жељи. Била је зима.

           Сећања над главом трепере к`о небеске лађе, спуштајући се из предела над којима сe просуо прах заборава. Споменар, који му направих пред саму смрт, послужи да овековечим неколико његових казивања. Па, и ово о Вељку Петровићу.

            Посебно је волео приче из рата. Помену, како је Вељко, као родољуб, с почетка двадесетог века, са сребрном форинтом у зубима, обучен препливао Саву, и из тадашње Аустроугарске пребегао у Београд.  И пуцали су за њим, ал` како рече – није га `тело тане. 

 

У туђем свету

(Почетак приповетке је узет из рукописа истоимене, започете

 а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића)

 

Године, 1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско, недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел, хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије и мерси; и два добра дуванџијска ножа у једној кеси од коже.

Кад сиђе са железничких кола, рекне кочијашу: - Хотел biliг. Одседе и ноћи у хотелу Schindermayer. Сутрадан узме писмо на Винтера и показа га првом Немцу кога срете на улици.

Немац се згледа.

Видак му најпре показа писмо, па руком на једну кућу.

-          Хаус где овај седи!

Шваба нешто мрнџа. Видак ништа не разуме. Он опет лупи шаком по писму, па пружа на кућу.

-          Хаус, хаус?

Аја, Шваба опет за свој рачун нешто трпа. Видак се окрене од њега и стаде псовати. Здраво је ружно псовао, ал` Шваби је било свеједно.

Од тога Швабе он се окрене једном жандару. Мислећи, ваљда, да је какав господин официр, Видак скине капу и приђе. Покаже писмо и опет каже:

-          Хаус?

Жандар прочита наглас целу адресу, па слеже раменима.

-          Где је тај хаус?

Stopama Laze Lazarevica - Laza Lazarevic/Snezana Pisaric Milic

 

"Sa mirisom jasmina" - slovo o knjizi Druga strana novcica knjizevnice Gordane Mikic

 

Са мирисом јасмина

(Друга страна новчића, Гордана Микић, 2021. године)

 

         Роман првенац списатељице Гордане Микић, насловљеним симболичним, асоцијативним именом  Друга страна новчића,  је посвећен генерацији, којој и сама ауторка романа припада, које су из бајковитог детињства гурнуте у најгору ноћну мору одсањану деведесетих година прошлог века.

         Те несрећне деценије појавила се „нова нормалност“. Под њен утицај пала је и јунакиња романа, Марија. Имала је могућност је да сачува мир и сигурност под окриљен родитељског или брачног дома. Нажалост, одлучила се за плес на жици, за руски рулет са сопственом душом, за понирање у најдубље поноре свести тражећи узбуђење, искуство, смисао и сврху постојања, те право на слободу избора. Тако, остављајући своје, познато, сигурно  и драго, помало притиснута „неподношљивом лакоћом постојања“, кренула је успињање по белосветским врлетима, и туђа правила, навике и живот присвајала као свој, а себе подизала у очима оних које су остајали.

         Топао и елегантан, романтичан и сензуалан мирис јасмина има снажну симболику у роману. Повезан је само са лепим моментима. Лепи, нежни, префињени и љупки цветови јасмина личе на прелепе, младе, паметне девојке, које срећемо на нашим улицама. Таквим девојкама је и посвећен роман. Дивне девојке у времену које би да заборавимо. Свако време изнедри и проверава и добре и лоше људе. Као да они који су добри постају још бољи, а лоши се утркују да надмаше себе.

Im Namen aller streunenden Hunde - Snežana Pisarić Milić

 

Übersetzt aus dem Serbischen: Sonja Karalić

Im Namen aller streunenden Hunde  

Nachtsüber bin ich ein streunender Hund geworden. Ich tröste mich – ich bin doch nicht der Einzige, uns, die so arm sind, gibt es eigentlich überall. Jetzt hat jeder unter diesem Himmel recht, auf mich zu spucken, mich zu schubsen oder Steine nach mir zu werfen. Sie können auch Angst vor mir haben, ja, warum nicht? Und besonders das, dass ich eine Lein eals Zeichen der Zugehörigkeit am Hals habe, weckt Zweifel und Angst vor mir. Sie verachten mich noch mehr, weil ich, so vermuten sie, verdient habe, es zu sein.

"Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић - део

"Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић - део 

Било је, може бит, по ноћи. Широке улице блистале су у месечеву зраку, стражар кашљуца под једном стрехом, свеће свуд погашене, само још у Ђуковој механи гори лампа. Унутра, момак спава на столици, а двојица играју билијара. Њихов гласан говор и лупа билијарских лопaтa сасвим пусто и непријатно одјечу по празним улицама.

Дете је, и ја сам знам да је чудновато, али шта ћу сад кад је тако било? Ја причам само голу истину.

Он прође поред механе другом страном улице и погледа у механу. Уједанпут сав задрхта, крв му тако појури у главу да му се учини хоће очи да му искоче. Он угледа свога крвника (дете је, шта он зна!) крвника који га је био - секретара Тришу. Тога он и тражи. Стаде пред капију поп Глишину и крвавим очима стаде пиљити у играча. Откуд толико срце у толишног човека!?

 „Ту ли си, угурсузе!“, прошапта дете ко какав старац, секирицу стисну, а нокти му се урезаше у длан, „Да видимо, хајване, колико ћеш ванџирити ноћас!“

Сирота мати му понављаше цели дан, иако она ко и он знаде шта је истина: „Нико те није тук`о, сине! Што би тебе јединог малтретисали? Е, свашта, ко ти ту пакост каза?“

Смрзо се јесте, ал му је сећање ко жеравица жигосало онај дан за вечност. Од жива иксана доби ручно резбарени ожиљак на леђима, а још дубљи и сликовитији на души. Ни мелеми од мајчиних додира не могаше га ублажити. Не помогоше ни руке баба Јеце, која редовито уздахне па заплаче кад му ране на леђима трљаше везикатором, а заобилазаше их пажљиво да сирће и бели лук, справљани због промрзавања, не стварају додатну бол ранама. Капи комове ракије деловаше на њег попут инхалације.

„Зар дете `вако тући?“, – шаптала је, а он је чу, „Где ће му душа!?“

"Kad zamiriše ruzmarin" - o promociji knjige Slobodana Vukobratovića

"Somborske novine" 03.03.2017.

"Rešio da ostvari Bošnjakov san" - Lazar Rokvud

"ЈУЧЕ И СУТРА" Снежана Писарић Милић

 

"Somborske novine" 17.02.2017.

ЈУЧЕ И СУТРА

Име јој је Емина. Звали су је Ема.

Када се родила, и очи са чудном стрепњом отворила, прво што је видела били су врхови планина снегом завејани, a прво што је осетила, била је нека неуобичајена и неразумљива хладноћа. И та хладноћа, утиснута у свест превише дубоко да би се могла поништити, постала је нераздвојни део ње. Чини се, заувек.

Slika govori hiljadu reči - Macko Macura i Lazar Rockwood

Slika govori hiljadu reči.

U Somboru, 19.02.2017. godine, Gradska biblioteka Sombor

Promocija knjige "Povratak" Borislava Kosanovića,
i poklon za Lazara Rokwooda od Trifuna Macka Macure 

O knjizi SAMA KAO PANJ Dušanke Dunje Milatović

O knjizi SAMA KAO PANJ Dušanke Milatović

ODA TIŠINI

Nakon čitanja Dušankinih stihova tišina se nameće kao neophodni uslov za potpuni doživljaj pročitanog. Tu je tišina komponovala melodije reči, dok su strahovi igrali ruski rulet sa umornom dušom. Ona je mozaik ljudskih duša koje se traže i nalaze, kojih je sve više, tako da se spajaju u celovitu sliku ljubitelja pesnikinje i nje same. Dušankine pesme bi se mogle nazvati i Oda tišini.

Šta reći o pesnikinji koja leta doživljavala kao zime, život kao trulog slugu i ubogog siromaha, a zemlju u kojoj se rodila da joj lišće u sred leta žuti?

I део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић

- Ја вама морам касти, да бих дао живот за нашу земљу! Одмах! И доктори, и сви они у пољској болници, верујем, исто би урадили. Кажите ми да умрем, ево – умрећу! И плакаћу од среће што ми се пружила так`а прилика... Волим домовину више од матере, и волећу је једном више од жене, деце... – родољубиве емоције нагрнуше свом снагом на Вучка.

- Лепо, лепо... Знаш ли ти, јуначе, да је један частан официр, мој пријатељ, у свом писму кући написо само „после оне катастрофе код П.“, дат одмах под војни суд и бог зна хоће ли главе изнети, док са друге стране онај који му суди мисли и у четири ока говори сто пута горе и црње? – одсутно и с тегобом рече г. пуковник, који свесно одабра Вучка за разговор. Виђаше га данима како занесен цакли сабљу. Понешто чу о њему и допаде му се, па ко да му хтеде што поручити. - А на оне веселнике у рову што се мрзну, једном ће о њих, ко на дирек, метнути заставу наше победе! Што им бар не испеку каве да се угреју и дају центу дувана, а...?  Али, тако је ту свуда, па и код нас. А доктори? Једног од њих сам чуо кад рече: „Како је лепо живети за другога!“ Признајем, не би ми сасвим јасно.

- Ја га разумем! – Вучка толико орасположише речи о доктору, ко да га сањивог полише да се умије ил` уморном дадоше чашу вина. 

- Можда бих и ја живео за другога. Али не за војску! Јесте, све је у причи лепо и красно, али иза свега тога ја не видим ни палмине гранчице ни венац од ловорике. Или, даће бог да моја памет не стиже за оне мегдане где се разигравају велики умови и где се тамо „иза брда“ умива, пере, штирка, пегла, па ћу ја и други мени подобни једнога дана зинути од чуда када се о овоме буде писало...

(део из романа „Сага о Вучку“)

Лаза Лазаревић (Снежана Писарић Милић)

"NA VRHU TVOG ORMANA" MARIOLA PANTELIĆ

NA VRHU TVOG ORMANA

Na vrhu tvog ormana...
Njene korice sakupile su prašinu,
Kao i dosta straha tvog od čitanja...
I spoznaje - jedne ličnosti, i žene,
I pesnika, i sanjalice,
I neracionalnih stavova!

Na vrhu tvog ormana...
Ona ostaće da čuva -
Tajne utkane u redove,
Koje možda otkrio bi
Pronicljivi ti um, kroz oči tvoje,
Kad bi samo želele da gledaju!

"ČASOVNIK" - DANIJELA GLIŠIĆ

Danijela Glišić, Beograd

Časovnik...

I kažete, ne možemo dalje.
- Ne, draga gospo, tamo su bespuća, noć je. Reče kočijaš.
- Zaustavite, dalje putujem sama.
- Kako da objasnim svoj ostanak, kada stignem Vašoj kući? 
- Ne plašite moje konje, oni me prevoze kroz vreme, nehotice. Samo mi, molim Vas, približite kofer.
- Oh, težak je.
- Šta je u njemu?
- Časovnik.
- Od mermera.
- Od čežnje.
- Šta je po vama časovnik?
- Ćutljivi hod neprolaznosti.

"ŽIVOT DUGUJE SRBI IZ DŽILONGA" -LAZAR I SRBA

Новине "Вести" из Аустралије

HOLIVUD U KADRU SOMBORA - "Somborske novine", 22.05.2015. god.