"BEŽANIJA" - VANJA PETROVIĆ

Svake noći kada bi u kući zavladala tišina izlazila sam tiho iz kreveta, i na kolenima čvrsto stegnuvši nejake ruke šestogodišnjeg deteta, molila sam se Bogu da mi vrati majku. Vreme je prolazilo a moja majka nije dolazila i pored moje tužne, svakovečernje molitve. Onda sam molila dragog božijeg sina da mi i on pomogne sve jače stežući ruke, sve dok mi zglobovi ne bi potpuno pobeleli a prsti utrnuli. I opet ništa, i opet praznina, tudj hleb zaliven suzama, i opet strane ruke i prazne oči su me okruživale. Uskoro sam u molitve uključila i majku Isusovu, onako blagog i nežnog lica kako sam je gledala na jednoj od slika, i kako mi je moja majka nekada opisala. Govorila sam joj tamo na nebu: “ Majčice božija, ti koja znaš dobro kako si bila tužna kada ti je umro sin na onome krstu, ti majčice lepa, molim te da mi dovedeš moju majku. Mnogo sam tužna i nešto mi brzo otkucava u grlu, i bojim se i sama sam. Znam da me gledaš sa neba, ali ne znam koliko si moćna jer su i tebi sina ubili, ali ako ne možeš ti, molim te pitaj Boga da mi on pomogne a ja ću da budem dobra, najbolja od svih dobrih devojčica, i neću više da piškim u krevet i da ljutim očevu novu ženu.“ Onda bih se vraćala u krevet malo umirena ali i dalje mokrih obraza, i stalno sam stezala noge da se slučajno ne upiškim i umorkim čaršav, i sa tim strahom me je dočekivala zora.

"PORUKA SA PREDUMIŠLJAJEM" - VANJA PETROVIĆ

Iscrpljena žena je vukla prašnjavi kofer iz koga je virilo par čarapa i rukav izbledele dečije košulje. U drugoj ruci je držala ručicu dečaka od nekih pet godina. Bila je pogrbljena, mlada ali od onih mladosti koja prerano prođe, lepote sakrivene u senci protraćenog vremena. Videlo se da dolazi iz provincije po bledoj, ravno krojenoj haljini, sa velikom, davno izašlom iz mode kragnom, koja je visila na kaputu od grombija. Na nogama je imala duboke cipele debelog đona i nosila je čarape za vene. Njeno lice ispod dubokih brazda bora je bilo potpuno bezizražajno. Nije se na njemu videla tuga, ali nije bilo ni traga vedrine, ni traga živosti. Čak ni kada joj je pogled preletao preko deteta, čija je znojava ručica stalno klizila iz njene, nije se na njemu javljala čak ni naznaka kakvih osećanja.

"GOSPA OD PERA" - VANJA PETROVIĆ

GOSPA OD PERA

Ona zna da šeta preko nemirnih voda,
ima je i u pustinji iza divljih kaktusa,
u očima joj lije Aurora Borealis
a iz duše pušta sedefaste golube.


Možete je sresti među roniocima Ama,
na snežnim vrhovima namiguje Suncu,
bagremov med lije po jeziku gorčine
i podiže toteme osušenim suzama.

"ERUPCIJA" - VANJA PETROVIĆ

ERUPCIJA

Uplićem ti tela sirena u kosu,
mirišem zabludelu misao  na prevoju boka,
drhtavim krilima gladim ti bedra i
nespretno po leđima mape urezujem.

Osećam vrelinu uzavrelog pulsara,
gori umiruća zvezda  nad tvojom dojkom
nadima se i dahće dijafragma,
telesni sokovi na pipetu cure
i u pohotni vir se stapaju.

"SA ONE STRANE VREMENA" - VANJA PETROVIĆ

SA ONE STRANE VREMENA

A sve je nekada mirisalo na dunje i orahe poparene mlekom na čaj od belog sleza u okrnjenim šoljicama, na medenjake i štrudlu od maka, marcipan i pitu od jabuka sa cimetom u šarenoj kutiji na izbledelom heklanom stoljnjaku i sve je tako lepo stajalo na klimavom drvenom stočiću ispod prozora sa pogledom na baštu rascvetalih jorgovana i raspuklih lubenica…

"EONSKI POKROV" I "CIRCLUS VITIOSUS" - VANJA PETROVIĆ

EONSKI POKROV

Kad se krene kraj u čoveku
naglo, moćno, nepoznato,
kad umorni predah
ka večnosti udahnemo
stalni, teški, nepresušni
i na odar polegnemo,
hladan, vlažni, neželjeni,
kad pogled nam slepi
zaluta i ćuti i strepi
a mraz se uvlači
večni, ohol, nenadani,
snemoćale ruke traže
dugo, tužno, otežalo
pokrov od trave zelene
dobro znane, osećane,
da pokriju nestajanje
neumitno, kobno, neslućeno.