Slika govori hiljadu reči - Macko Macura i Lazar Rockwood

Slika govori hiljadu reči.

U Somboru, 19.02.2017. godine, Gradska biblioteka Sombor

Promocija knjige "Povratak" Borislava Kosanovića,
i poklon za Lazara Rokwooda od Trifuna Macka Macure 

"ČASOVNIK" - DANIJELA GLIŠIĆ

Danijela Glišić, Beograd

Časovnik...

I kažete, ne možemo dalje.
- Ne, draga gospo, tamo su bespuća, noć je. Reče kočijaš.
- Zaustavite, dalje putujem sama.
- Kako da objasnim svoj ostanak, kada stignem Vašoj kući? 
- Ne plašite moje konje, oni me prevoze kroz vreme, nehotice. Samo mi, molim Vas, približite kofer.
- Oh, težak je.
- Šta je u njemu?
- Časovnik.
- Od mermera.
- Od čežnje.
- Šta je po vama časovnik?
- Ćutljivi hod neprolaznosti.

"САУЧЕШЋЕ" ЕМИЛИЈА РИЛКЕ

                                                

                То је Милица, српска девојка. Корача улицом у радно доба дана па се и не чуди што се возачи и пешаци такмиче ко ће кога прегазити. У устима преврће пљувачку, коју као да је већ испљунула па је поново вратила у уста - када је била дете, мама ју је учила да сваком новом осећању одреди боју и укус; ово данас имало би боју труле вишње и исто такав укус. Међутим, не може о томе да размишља. Умор од њених мисли прави тегове и они јој испадају из млитавих руку. Осећа бол у подрхтавајућим шакама и смешта их у џепове танког црног мантила. Кроз буку тежу од мисли, она почиње да разазнаје неки умирујући звук. Али само прве тонове, споре и неповезане. Ипак, они су упорни и храбри. Пробијају се тесно кроз смешу жамора, брујања мотора и ко зна каквог смећа још.  Препознајући мелодију Посмртног марша, примећује музичаре, цео лимени оркестар, који јој се затим смеши својим једрим и топлим образима и зналачки наставља попуњавање празнине корачајући у поворци за њом. Угодни тонови открављују девојку и до ње допиру звуци из прошлости - прво плач детета, а онда и речи мајке, ведре и благе, али изговорене неким другим, страним језиком:

- Дете драго, не плачи, шта ти је то? О, стигле су оцене, сигурно су добре. Ево, ја овде видим све саме петице, а остале ни не видим. Ууу, колико петица, пуна књижица!

- Али, мама...- смеје се девојчица кроз плач, а мајчине речи  су је обгрлиле:

- Нема „али“. Ти си за мене најбоља и најдража ученица на свету - смеју се заједно, a прате их звуци Посмртног марша.

BLUD - MILICA ARANĐELOVIĆ

BLUD 

Dodirneš blud čistom rukom 
i u neznani slatkoj se zamrzneš.
Da l’ da je odagnam, je li nastrana?
U meni je skovana, 
ta nikom nije strano...
Dodirnula bih, al’ ona se skupi,
smanji, uvuče rogove.
Raskošni bezobrazluk!
Želja i samoća udaraju isto mesto,
pusto, a moglo je biti najlepši pejzaž na svetu.
Neverica tišti,
uronim u svoje misli,
al’ neće umorna noga da potrči.
Tu gde blud cveta,
nije moje odmorište.
Život – surovi vajar.

JA SE NE STIDIM - MILICA ARANĐELOVIĆ

Milica Aranđelović

JA SE NE STIDIM 

Zakukam k’o iskusna narikača

kad me slomi tuga od svega jača.

Bludim i puštam reči svoje

da ne ugušim se od plača.

Al’ prkosno, seljačko nasleđe 

očevog semena,

snagom ukrašeno, ne da se.

Ispliva teškom mukom 

i strahom nošeno...

PESMA - MIRA D. ŽIVKOVIĆ

U luci sam 
Ukotvljena a ipak moje sidro skakuće 

Talase sam pustila da tuđe obale bude
Samo osmatram
Ptice
Nebo
Ljude
I prizor je idilično stravičan
Glupost curi
Niz oluke 
Opet moje pesme neće razumeti
Oni koji sebe jedino razumeju 
Dobro je, njima i ne pišem
Moj brod poseru mnoge ptice onako u letu
Ali još uvek imam luku
Posadu 
Zastavu... 
Malo li je...

 Mira D. Živković

"JA SAM PJESNIK TUŽNOGA LICA" i druge pjesme -VILDANA MUSLIĆ STANIŠIĆ

JA SAM PJESNIK TUŽNOGA LICA 

Ja sam pjesnik tužnoga lica , 
koji za sreću ne zna dugo već .
Ja sam pjesnik ranjenog srca ,
što za svoju bol ne zna naći riječ .

U duši svojoj sve tuge sam skrila , 
sve suze u mome oku jezere . 
Uzdahe sve ja sam popila , 
krvoločna zvijer živu me ždere .

"BEŽANIJA" - VANJA PETROVIĆ

Svake noći kada bi u kući zavladala tišina izlazila sam tiho iz kreveta, i na kolenima čvrsto stegnuvši nejake ruke šestogodišnjeg deteta, molila sam se Bogu da mi vrati majku. Vreme je prolazilo a moja majka nije dolazila i pored moje tužne, svakovečernje molitve. Onda sam molila dragog božijeg sina da mi i on pomogne sve jače stežući ruke, sve dok mi zglobovi ne bi potpuno pobeleli a prsti utrnuli. I opet ništa, i opet praznina, tudj hleb zaliven suzama, i opet strane ruke i prazne oči su me okruživale. Uskoro sam u molitve uključila i majku Isusovu, onako blagog i nežnog lica kako sam je gledala na jednoj od slika, i kako mi je moja majka nekada opisala. Govorila sam joj tamo na nebu: “ Majčice božija, ti koja znaš dobro kako si bila tužna kada ti je umro sin na onome krstu, ti majčice lepa, molim te da mi dovedeš moju majku. Mnogo sam tužna i nešto mi brzo otkucava u grlu, i bojim se i sama sam. Znam da me gledaš sa neba, ali ne znam koliko si moćna jer su i tebi sina ubili, ali ako ne možeš ti, molim te pitaj Boga da mi on pomogne a ja ću da budem dobra, najbolja od svih dobrih devojčica, i neću više da piškim u krevet i da ljutim očevu novu ženu.“ Onda bih se vraćala u krevet malo umirena ali i dalje mokrih obraza, i stalno sam stezala noge da se slučajno ne upiškim i umorkim čaršav, i sa tim strahom me je dočekivala zora.

"KOMAD ZEMLJE" - VANJA PETROVIĆ

KOMAD ZEMLJE

Svakoga jutra smo dobijali belu kafu, dva parčeta hleba tanko premazana puterom i pekmez od šljiva. Moj mlađi brat je uvek ostavljao pola svoga parčeta pa sam i njega jeo. Iznenada jednog jutra smo dobili samo po jedno parče hleba. Ostao sam gladan a brat je pojeo celo svoje parče. Komšinica Zora je rekla majci da dolaze crni dani. Noću sam sanjao vruće krofne. Majka i otac su noću šaputali da po cenu svega moramo da sačuvamo neki komad zemlje. Nisam čuo od koga.

"TIŠINA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

TIŠINA

Išla sam stazama detinjstva
vraćala misli i snove,
lutala prašnjavim putem
gde me detinjstvo zove.

Volela u sebi malu devojćicu
lepih dugih uvojaka.
Vraćala se u detinjstvo do bake
i jela iz šerpe pune uštipaka .

"TREĆI TANJUR" - STJEPO MARTINOVIĆ

Stjepo Martinović

  

TREĆI TANJUR

Običavam listati novine otraga, ali ne i pogledati osmrtnice... ne samo stoga što mi onaj o čijem odlasku mogu saznati takvom obaviješću, kao dotepencu, teško može biti pripadnik rodbinske, ili generacijski bliske galaksije. Zato sam kao poticaj iz onostranosti razumio poriv da toga petka, uz espresso u kvartovskom kafiću – polazeći od golemih sisa na „antifasadi“ lista prema televizijskom programu, vremenskoj prognozi... – zastanem i na partama... i protrnem nad objavom: Marta Magdalenić, nakon duge i teške bolesti... u 47. godini... ožalošćena kći Sanja.

I nitko više!

"BELA RUŽA" I "CRKVENO ZVONO" - MILICA ARANĐELOVIĆ

BELA RUŽA

Hoćeš li mi danas pokloniti cvet.

Ti mene ne znaš, ja sam  ptica.

Željna sam nežnog mirisa sveta

što svake jeseni čarobno procveta.

Pokloni mi danas ružu belu, omiljenu,

rakošnu, da sanjam kao u najlepšem snu.

Mirisom me opij da se čarima razuzdam,

u divnom zanosu da se  predam. 

"MIHOLJE LJETO" - STJEPO MARTINOVIĆ

Stjepo Martinović

MIHOLJE LJETO

S Ivanom Badovincem dijelio sam najoporiji zagrljaj srednjoškolskih godina, mučno zajedništvo nalik bratimstvu sijamskih blizanaca – u neprekidnoj potrazi za skalpelom kojim ćemo okončati tu strašnu simbiozu, pa makar obojica skončali na operacijskom stolu. Nepomirljivi, koliko god mogu biti temperamentom razorno oprečni južnjaci, a osuđeni na dvorište među vratima starosjedilačke kuće mojih roditelja i betonske potleušice njegovih, redovito bismo se zatekli na suprotnim stranama u nadmetanju za naklonost vršnjakinja, na nogometnom igralištu, među vaterpolskim vratnicama... za naguravanja u sipljiv autobus prema Gradu, koji je mene nosio u gimnaziju, a njega u pomorsku školu.

"ŽIŽICA SREĆE" - MILICA ARANĐELOVIĆ

ŽIŽICA SREĆE

Bila je sama sred nakog racepa

osećanja koja se krpe i nastavljaju.

Opet je došao da spoje platno koje se cepa

i pokušaja da  neku čudnu vezu spašavaju.

A samo veče pre toga desila se ona, 

desila se vatra upaljena na sred betona.

Na brzinu zakazan sastanak dva usamljenika

a popeli su se u trenu na vrh svetionika.

"LUTALICA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

 

POEZIJA - MILICA ARANĐELOVIĆ

MOJE SVITANJE

Probuđena na krilima anđela

polako kročim.

Korak je težak i trom 

kao da ponovo hodati učim.

Snagu mi dajte vi potoci jada 

gorko proliveni.

Ponovite sigurnost i prkos

što čeka skriven u meni.

Evo me opet ko ponovo rođena

sa prvim sigurnim rečima.

Neću ih pokvariti  

bezumnim i stranim delima .

Spuštena na oltar ruku 

za molitvu sklopljenih.

Na kolena padam da oprost

tražim za duše izgubljenih.

ПРИЧЕ ФРАНЦА ЛИПИЦА - др Зоран Б. Ивановић

ПРИЧЕ ФРАНЦА ЛИПИЦА 

1.

Франц Липиц (Franz Lipitz) се пењао уз степенице. Није савладао ни десетак степеника кад је застао да се одмори. Тридесет трогодишња сусетка са првог спрата, кокетна жена чије су шиљате груди штрчале право напред, зачуђено га погледа својим мачјим погледом. Он јој се насмеја и рече: „Guten Тag“. Она, збуњено одговори „’Tag“ и одскакута низ степенице, скоро преплашена. До пре две недеље Франц је био у одличној форми, за њега степенице као да нису постојале. Онда их је постао свестан. Из дана у дан би осећао лакши, а онда све снажнији замор док би дошао до врата свога стана на другом спрату. Сада је морао да застане и одмори се пре првог спрата. Све му је било јасно.