"PONOĆ" I "RASKRŠĆA" MILICE ARANĐELOVIĆ

PONOĆ

U sitne sate ja ležim bez sna... 
Izgubio se u prevrtanju zabluda.
Nema tišina spustila se u sobu, samo
se čuje odjek vetra što u šalon udara. 

Zablude koče pametne misli
da spokojno noć usnim.
Da li sam zalutala u šumi svojih
ludih htenja?! Da, to je, mislim.

Znojno se čelo o jastuk okreće
tamo-‘vamo, mir da nađe.
Što više želi mir, to nemir otvara
sve više širom njene dugačke veđe.