"U PROLAZU" MILICA ARANĐELOVIĆ

U PROLAZU

Da zastanem,......
čula sam 
fijuke nadolezećih vetrova.
Iskosa sam ugledala i pružene ruke.
Hvataju prve opale listove ,
ove rane jeseni.
Da se zaustavim ,
stanem.
Učinile su mi se tople te ruke
slučajnog prolaznika. 

BLUD - MILICA ARANĐELOVIĆ

BLUD 

Dodirneš blud čistom rukom 
i u neznani slatkoj se zamrzneš.
Da l’ da je odagnam, je li nastrana?
U meni je skovana, 
ta nikom nije strano...
Dodirnula bih, al’ ona se skupi,
smanji, uvuče rogove.
Raskošni bezobrazluk!
Želja i samoća udaraju isto mesto,
pusto, a moglo je biti najlepši pejzaž na svetu.
Neverica tišti,
uronim u svoje misli,
al’ neće umorna noga da potrči.
Tu gde blud cveta,
nije moje odmorište.
Život – surovi vajar.

JA SE NE STIDIM - MILICA ARANĐELOVIĆ

Milica Aranđelović

JA SE NE STIDIM 

Zakukam k’o iskusna narikača

kad me slomi tuga od svega jača.

Bludim i puštam reči svoje

da ne ugušim se od plača.

Al’ prkosno, seljačko nasleđe 

očevog semena,

snagom ukrašeno, ne da se.

Ispliva teškom mukom 

i strahom nošeno...

"SVETI JOVAN U MOM BOČARU" - MILICA ARANĐELOVIĆ

SVETI JOVAN U MOM BOČARU

Krute grane smrznutog drveća odlamale su se i mešale sa dimom lokomotive i nestajale brzo iz mog vidokruga. Oduvek sam volela prirodu. Budila je u meni najlepša osećanja. Ovo putovanje vozom činilo ju je neobičnom. Zaista je bilo hladno. Kada smo napokon sišli na staroj stanici mog rodnog sela, tamo nije bilo nikog, samo mi i neki čovek koji se srdačno pozdravio sa tatom, a nama mahnuo i izgubio se žureći u pravcu sela.

Čekao nas je još jedan put. Put do Dejkine i Majkine kuće.

"NOĆAS" - MILICA ARANĐELOVIĆ

NOĆAS

Topla usta čekaju
da se iz sna trgneš.
i u oko zeleno smesti
pogled za kojim čezneš.

Svila miluje telo...
Klizi kao želja skrivena.
Snene je ruke guraju,
ne otkrivaju požudu.

"TO NISAM JA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

TO NISAM JA


Ne kuni, ne sudi ga. Grešna sam jadna,

najgrešnija. Odluka Božijih

suza je pala na ruke tvoje i osramotila

tešku i stradalnu iskrenost njihovih.

"NEĆU TI VIŠE..." - MILICA ARANĐELOVIĆ

NEĆU TI VIŠE

Pogledala je zaljubljenim, zelenim očima 

ne sluteći odgovor: "Neću ti nikada više reći da te volim."

Oči zasuziše i u čudu gledaše ali je reč ostala da visi u vazduhu.

Morala je od tada, da kamči na sve načine ti divnu reč.

Nikada više uz čvrst zagrjaj to nežno "Volim te" nije dočekala.

Prođe tako neko kratko vreme, ona se dotera ko lutka lepa, 

nasloni se za poljubac, kad ono kô iz vedra neba 

"Neću ti više reči da si lepa!" Opet zeleno oko zasuzi u čudu

ALI TO OSTA KAO ZAVET DAT NA OLTARU.

"POSLE SVEGA" - "STRAST" - MILICA ARANĐELOVIĆ

 

POSLE SVEGA

 

Noć mi donosi tebe.

Ne želim te ni u snovima!                                        

Snovi su teški - dušu mi 

cepaju stalnim porazima.

 

A volela sam te...

ne nisam ga volela.
Koliko sam te mrzela to je samo

suza, prolivena ’zalud, znala.

"PONOĆ" I "RASKRŠĆA" MILICE ARANĐELOVIĆ

PONOĆ

U sitne sate ja ležim bez sna... 
Izgubio se u prevrtanju zabluda.
Nema tišina spustila se u sobu, samo
se čuje odjek vetra što u šalon udara. 

Zablude koče pametne misli
da spokojno noć usnim.
Da li sam zalutala u šumi svojih
ludih htenja?! Da, to je, mislim.

Znojno se čelo o jastuk okreće
tamo-‘vamo, mir da nađe.
Što više želi mir, to nemir otvara
sve više širom njene dugačke veđe.

"TIŠINA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

TIŠINA

Išla sam stazama detinjstva
vraćala misli i snove,
lutala prašnjavim putem
gde me detinjstvo zove.

Volela u sebi malu devojćicu
lepih dugih uvojaka.
Vraćala se u detinjstvo do bake
i jela iz šerpe pune uštipaka .

"BELA RUŽA" I "CRKVENO ZVONO" - MILICA ARANĐELOVIĆ

BELA RUŽA

Hoćeš li mi danas pokloniti cvet.

Ti mene ne znaš, ja sam  ptica.

Željna sam nežnog mirisa sveta

što svake jeseni čarobno procveta.

Pokloni mi danas ružu belu, omiljenu,

rakošnu, da sanjam kao u najlepšem snu.

Mirisom me opij da se čarima razuzdam,

u divnom zanosu da se  predam. 

"BILA JE ZLOSTAVLJANA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

        BILA JE ZLOSTAVLJANA 

        Ovoga puta je pakovala stvari za dalek put. Sada je odlazila zauvek, iseljavala se iz Srbije, udaje se za Rusa. Slučajan sustret. On, nežan mlad i lep, plavih očiju, zgodnog tela. Srpski je govorio simpatično sa ruskim naglaskom, radio je za veliku kompaniju koja je kupila srpsku firmu. Lepo je zarađivao i sada je sa puno para i nežnom devojkom rešio da karijeru nastavi u rodnoj Rusiji u voljenoj Moskvi. Bili su zaljubljeni . On je stalno grlio i ljubio, držao za ruku neprekidno kao da se bojao da će mu pobeći, a nije znao da je on njena prva prava ljubav i da je rešena da život provede sa njim daleko od svoje Srbije koja joj više nije pružala nikakvu perspektivu za bolji život . Odlučili su da život nastave u Moskvi, jer tamo je ipak bolje. Bili su oboje školovani, i mogli su da planiraju siguran i lep život. 

        Sela je na svoje nove bordo kofere. Uvek je volela da putuje damski. Obraćala je pažnju da joj ništa ne nedostaje, i uvek je imala puno stvari koje su joj stalno bile neophodne. Nije uvek bilo tako, ali je to volela i uvek tako radila.

  

"ŽIŽICA SREĆE" - MILICA ARANĐELOVIĆ

ŽIŽICA SREĆE

Bila je sama sred nakog racepa

osećanja koja se krpe i nastavljaju.

Opet je došao da spoje platno koje se cepa

i pokušaja da  neku čudnu vezu spašavaju.

A samo veče pre toga desila se ona, 

desila se vatra upaljena na sred betona.

Na brzinu zakazan sastanak dva usamljenika

a popeli su se u trenu na vrh svetionika.

"LUTALICA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

 

POEZIJA - MILICA ARANĐELOVIĆ

MOJE SVITANJE

Probuđena na krilima anđela

polako kročim.

Korak je težak i trom 

kao da ponovo hodati učim.

Snagu mi dajte vi potoci jada 

gorko proliveni.

Ponovite sigurnost i prkos

što čeka skriven u meni.

Evo me opet ko ponovo rođena

sa prvim sigurnim rečima.

Neću ih pokvariti  

bezumnim i stranim delima .

Spuštena na oltar ruku 

za molitvu sklopljenih.

Na kolena padam da oprost

tražim za duše izgubljenih.