То је Милица, српска девојка. Корача улицом у радно доба дана па се и не
чуди што се возачи и пешаци такмиче ко ће кога прегазити. У устима преврће
пљувачку, коју као да је већ испљунула па је поново вратила у уста - када је
била дете, мама ју је учила да сваком новом осећању одреди боју и укус; ово
данас имало би боју труле вишње и исто такав укус. Међутим, не може о томе да
размишља. Умор од њених мисли прави тегове и они јој испадају из млитавих руку.
Осећа бол у подрхтавајућим шакама и смешта их у џепове танког црног мантила.
Кроз буку тежу од мисли, она почиње да разазнаје неки умирујући звук. Али само
прве тонове, споре и неповезане. Ипак, они су упорни и храбри. Пробијају се
тесно кроз смешу жамора, брујања мотора и ко зна каквог смећа још. Препознајући мелодију Посмртног марша, примећује музичаре, цео лимени оркестар, који јој
се затим смеши својим једрим и топлим образима и зналачки наставља попуњавање
празнине корачајући у поворци за њом. Угодни тонови открављују девојку и до ње
допиру звуци из прошлости - прво плач детета, а онда и речи мајке, ведре и
благе, али изговорене неким другим, страним језиком:
- Али, мама...- смеје се девојчица кроз плач,
а мајчине речи су је обгрлиле:
- Нема „али“. Ти си за мене најбоља и најдража
ученица на свету - смеју се заједно, a прате их звуци Посмртног марша.