"MIHOLJE LJETO" - STJEPO MARTINOVIĆ

Stjepo Martinović

MIHOLJE LJETO

S Ivanom Badovincem dijelio sam najoporiji zagrljaj srednjoškolskih godina, mučno zajedništvo nalik bratimstvu sijamskih blizanaca – u neprekidnoj potrazi za skalpelom kojim ćemo okončati tu strašnu simbiozu, pa makar obojica skončali na operacijskom stolu. Nepomirljivi, koliko god mogu biti temperamentom razorno oprečni južnjaci, a osuđeni na dvorište među vratima starosjedilačke kuće mojih roditelja i betonske potleušice njegovih, redovito bismo se zatekli na suprotnim stranama u nadmetanju za naklonost vršnjakinja, na nogometnom igralištu, među vaterpolskim vratnicama... za naguravanja u sipljiv autobus prema Gradu, koji je mene nosio u gimnaziju, a njega u pomorsku školu.

"ZLOPAMTILO" - STJEPO MARTINOVIĆ

Stjepo Martinović

 ZLOPAMTILO

Između urednika Domagoja Franjića i mene nikad se nije dogodio početak jednoga divnog prijateljstva. Posve različiti, a ni najmanje obojeni suprotnostima što traže jedna drugu kao maslinovo ulje kaplju kvasine, u najboljim smo se danima samo šutke podnosili. Svih ostalih, njegovo mi se ime (iz duboke averzije) redovito prometalo u Domagnoj Sranjić... a što li je on o meni mislio, mogao je izmaštati i netko s IQ-om u razlomku.

"BILA JE ZLOSTAVLJANA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

        BILA JE ZLOSTAVLJANA 

        Ovoga puta je pakovala stvari za dalek put. Sada je odlazila zauvek, iseljavala se iz Srbije, udaje se za Rusa. Slučajan sustret. On, nežan mlad i lep, plavih očiju, zgodnog tela. Srpski je govorio simpatično sa ruskim naglaskom, radio je za veliku kompaniju koja je kupila srpsku firmu. Lepo je zarađivao i sada je sa puno para i nežnom devojkom rešio da karijeru nastavi u rodnoj Rusiji u voljenoj Moskvi. Bili su zaljubljeni . On je stalno grlio i ljubio, držao za ruku neprekidno kao da se bojao da će mu pobeći, a nije znao da je on njena prva prava ljubav i da je rešena da život provede sa njim daleko od svoje Srbije koja joj više nije pružala nikakvu perspektivu za bolji život . Odlučili su da život nastave u Moskvi, jer tamo je ipak bolje. Bili su oboje školovani, i mogli su da planiraju siguran i lep život. 

        Sela je na svoje nove bordo kofere. Uvek je volela da putuje damski. Obraćala je pažnju da joj ništa ne nedostaje, i uvek je imala puno stvari koje su joj stalno bile neophodne. Nije uvek bilo tako, ali je to volela i uvek tako radila.

  

POEZIJA - RADE ADAMOVIĆ

Šetam

kroz hrastov gaj,
čujem
gdje šapuću grane,
češu se
jedna od drugu
i one se
umivaju.

Mahovina
i sitno trunje,
lepršavo
skaču sa grane na granu,
i poput slavuja
nestaju
na mekoj zemlji
uvelog lišća i trave.

"ŽIŽICA SREĆE" - MILICA ARANĐELOVIĆ

ŽIŽICA SREĆE

Bila je sama sred nakog racepa

osećanja koja se krpe i nastavljaju.

Opet je došao da spoje platno koje se cepa

i pokušaja da  neku čudnu vezu spašavaju.

A samo veče pre toga desila se ona, 

desila se vatra upaljena na sred betona.

Na brzinu zakazan sastanak dva usamljenika

a popeli su se u trenu na vrh svetionika.