"BELA RUŽA" I "CRKVENO ZVONO" - MILICA ARANĐELOVIĆ

BELA RUŽA

Hoćeš li mi danas pokloniti cvet.

Ti mene ne znaš, ja sam  ptica.

Željna sam nežnog mirisa sveta

što svake jeseni čarobno procveta.

Pokloni mi danas ružu belu, omiljenu,

rakošnu, da sanjam kao u najlepšem snu.

Mirisom me opij da se čarima razuzdam,

u divnom zanosu da se  predam. 

"MIHOLJE LJETO" - STJEPO MARTINOVIĆ

Stjepo Martinović

MIHOLJE LJETO

S Ivanom Badovincem dijelio sam najoporiji zagrljaj srednjoškolskih godina, mučno zajedništvo nalik bratimstvu sijamskih blizanaca – u neprekidnoj potrazi za skalpelom kojim ćemo okončati tu strašnu simbiozu, pa makar obojica skončali na operacijskom stolu. Nepomirljivi, koliko god mogu biti temperamentom razorno oprečni južnjaci, a osuđeni na dvorište među vratima starosjedilačke kuće mojih roditelja i betonske potleušice njegovih, redovito bismo se zatekli na suprotnim stranama u nadmetanju za naklonost vršnjakinja, na nogometnom igralištu, među vaterpolskim vratnicama... za naguravanja u sipljiv autobus prema Gradu, koji je mene nosio u gimnaziju, a njega u pomorsku školu.

"ZLOPAMTILO" - STJEPO MARTINOVIĆ

Stjepo Martinović

 ZLOPAMTILO

Između urednika Domagoja Franjića i mene nikad se nije dogodio početak jednoga divnog prijateljstva. Posve različiti, a ni najmanje obojeni suprotnostima što traže jedna drugu kao maslinovo ulje kaplju kvasine, u najboljim smo se danima samo šutke podnosili. Svih ostalih, njegovo mi se ime (iz duboke averzije) redovito prometalo u Domagnoj Sranjić... a što li je on o meni mislio, mogao je izmaštati i netko s IQ-om u razlomku.

"BILA JE ZLOSTAVLJANA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

        BILA JE ZLOSTAVLJANA 

        Ovoga puta je pakovala stvari za dalek put. Sada je odlazila zauvek, iseljavala se iz Srbije, udaje se za Rusa. Slučajan sustret. On, nežan mlad i lep, plavih očiju, zgodnog tela. Srpski je govorio simpatično sa ruskim naglaskom, radio je za veliku kompaniju koja je kupila srpsku firmu. Lepo je zarađivao i sada je sa puno para i nežnom devojkom rešio da karijeru nastavi u rodnoj Rusiji u voljenoj Moskvi. Bili su zaljubljeni . On je stalno grlio i ljubio, držao za ruku neprekidno kao da se bojao da će mu pobeći, a nije znao da je on njena prva prava ljubav i da je rešena da život provede sa njim daleko od svoje Srbije koja joj više nije pružala nikakvu perspektivu za bolji život . Odlučili su da život nastave u Moskvi, jer tamo je ipak bolje. Bili su oboje školovani, i mogli su da planiraju siguran i lep život. 

        Sela je na svoje nove bordo kofere. Uvek je volela da putuje damski. Obraćala je pažnju da joj ništa ne nedostaje, i uvek je imala puno stvari koje su joj stalno bile neophodne. Nije uvek bilo tako, ali je to volela i uvek tako radila.

  

POEZIJA - RADE ADAMOVIĆ

Šetam

kroz hrastov gaj,
čujem
gdje šapuću grane,
češu se
jedna od drugu
i one se
umivaju.

Mahovina
i sitno trunje,
lepršavo
skaču sa grane na granu,
i poput slavuja
nestaju
na mekoj zemlji
uvelog lišća i trave.