Stopama Laze Lazarevica - Laza Lazarevic/Snezana Pisaric Milic

 

"Sa mirisom jasmina" - slovo o knjizi Druga strana novcica knjizevnice Gordane Mikic

 

Са мирисом јасмина

(Друга страна новчића, Гордана Микић, 2021. године)

 

         Роман првенац списатељице Гордане Микић, насловљеним симболичним, асоцијативним именом  Друга страна новчића,  је посвећен генерацији, којој и сама ауторка романа припада, које су из бајковитог детињства гурнуте у најгору ноћну мору одсањану деведесетих година прошлог века.

         Те несрећне деценије појавила се „нова нормалност“. Под њен утицај пала је и јунакиња романа, Марија. Имала је могућност је да сачува мир и сигурност под окриљен родитељског или брачног дома. Нажалост, одлучила се за плес на жици, за руски рулет са сопственом душом, за понирање у најдубље поноре свести тражећи узбуђење, искуство, смисао и сврху постојања, те право на слободу избора. Тако, остављајући своје, познато, сигурно  и драго, помало притиснута „неподношљивом лакоћом постојања“, кренула је успињање по белосветским врлетима, и туђа правила, навике и живот присвајала као свој, а себе подизала у очима оних које су остајали.

         Топао и елегантан, романтичан и сензуалан мирис јасмина има снажну симболику у роману. Повезан је само са лепим моментима. Лепи, нежни, префињени и љупки цветови јасмина личе на прелепе, младе, паметне девојке, које срећемо на нашим улицама. Таквим девојкама је и посвећен роман. Дивне девојке у времену које би да заборавимо. Свако време изнедри и проверава и добре и лоше људе. Као да они који су добри постају још бољи, а лоши се утркују да надмаше себе.

Im Namen aller streunenden Hunde - Snežana Pisarić Milić

 

Übersetzt aus dem Serbischen: Sonja Karalić

Im Namen aller streunenden Hunde  

Nachtsüber bin ich ein streunender Hund geworden. Ich tröste mich – ich bin doch nicht der Einzige, uns, die so arm sind, gibt es eigentlich überall. Jetzt hat jeder unter diesem Himmel recht, auf mich zu spucken, mich zu schubsen oder Steine nach mir zu werfen. Sie können auch Angst vor mir haben, ja, warum nicht? Und besonders das, dass ich eine Lein eals Zeichen der Zugehörigkeit am Hals habe, weckt Zweifel und Angst vor mir. Sie verachten mich noch mehr, weil ich, so vermuten sie, verdient habe, es zu sein.

ЕХО МОЛИТВЕ У НОЋИ ПРАЗНИХ ХРАМОВА - рецензија за роман Тајна старог храста Милунке Поповић

 

 ЕХО МОЛИТВЕ

У НОЋИ  ПРАЗНИХ ХРАМОВА

 (Тајна старог храста, Милунка Поповић, 2020. године)

 Након аутобиографског првенца Живот је река, књижевница Милунка Полић Поповић ме обрадовала рукописом насловљеним Тајна старог храста. Наслов  недвосмислено наговештава мистерију, а читаоцу дарује радост ичекивања и узбуђење.

Ауторка је на књижевну позорницу ступила као зрео писац. Новим романом ће дефинитивно учврстити позицију. Готово филмским заплетима држи пажњу до последње реченице. А речи јој теку реком живота и преплићу се попут плетенице са славског колача, онако народски, гласом који милује, саветује и опомиње. 

Пише вешто, изазивајући у читаоцу сва осећања која људски род може осетити. Љубав и мржњу, страх и предах, гордост и понижење, освету и задовољење. Дучић би рекао - Живот јесте непрестана трка белих и црних коња... Е, ту трку ауторка је маестрално довела до самог краја, задовољивши сва правила које књижевно дело попут романа треба да поседује.  Гледајући из угла некога ко пише о њеном стваралачком раду, прво уочавам да нема никаквих недоследности у заплету, структури и ликовима. Ово је sавршено прецизно изнета прича.

(Не)довршена приповетка У туђем свету - др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић

У туђем свету

(Почетак приповетке је узет из рукописа истоимене, започете

 а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића )

  

Године, 1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско, недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел, хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије и мерси; и два добра дуванџијска ножа у једној кеси од коже.