Део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић

Сазнаде много о новом манастиру, чија је величина заклањала све дотад виђено. Конаци са три стране и манастир стварали су целину у којој ће обитавати и по божијим правилима радити. У близини је женски манастир. Библиотека манастира би надалеко чувена. Писари који преписиваше манастирске књиге, када би завршавали говорили су с олакшањем: „Крај рукопису. Слава нека је Богу!“ Понекад су грешили, губили концентрацију, били гладни, уморни и поспани, а кривица се редовно на њих сваљивала. Разумеде их јер и сам имаде задатак да једну преписује. И, гле чуда, писање му се омили! Написане речи сада замењују сузе и доносе олакшање.

Било је ту свега што му душа тражи: писаних старинских јеванђеља, а нека од њих и са минијатурама. Имаће и минеј, који садржи промењљиве молитве за сваки дан у години. У ризници се налази богатство. У њој је чувана историја. Он, Вучко, добиће кључ за улазак у то најмистериозније место на свету. Као да дође самом богу на праг.

У том истом манастиру боравише повремено најзнаменитији српски писци, један чувени слепи гуслар, као и научник светског гласа који се ту, на извору Ш. излечи од колере. И још многи, ал` они нису за ову причу важни. Јер... ово је прича о Вучку.

Смешила му се прилика да остари у окружењу о каквом је сањао у бесаним ноћима, док би се месец огледао у Сави к`о Нарцис, а звезде залудно утркивале која ће му пажњу привући. Чим би сунце најавило свитање, месец и звезде би се склањале попут тајних љубавника. Сунце није имало друштво. Хтело је месец за себе, а он, правећи се моћнијим него што јесте, остављао би повремено савим бледу сенку на небу. Месец је чезнуо за друштвом и обожавањем малих звездица, гасећи по неку из чистог ћејфа. Моћно сунце бејаше за њега прејако.

Неким људима, попут сунца, суђено је да буду вечно сами.

"Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић

"Сага о Лазаревићевом Вучку", пета књига
Снежане Писарић Милић

У издању Градске библиотеке „Карло Бијелицки“ у Сомбору објављена је књига под називом „Сага о Лазаревићевом Вучку“, ауторке Снежане Писарић Милић из Сомбора. У роману су уткане недовршене приповетке др Лазе К. Лазаревића (1851-1891): Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка. Уредник овог несвакидашњег романа је директор Владимир Јерковић, рецензију потписује Тихомир Петровић, лектуру и коректуру Емилија Рилке, опрему и прелом Иња Фирањ, а за слику на насловној страни заслужан је Бранко Маравић.  

Део из рецензије проф.др Тихомира Петровића: Списатељска вештина је у ухваћеном даху који сугерише Лазаревићево „присуство људске душе“, у неодређеном, титравом осећању, у ономе што Лазаревићевом тексту даје емоционални карактер и живахност. Атмосфера и ритам јесу унутарња синтакса ауторкиног текста, средство учвршћивања склада садржине и форме. Исто тако, активирани језик је у функцији карактеризације колорита и духа Лазаревићевог времена. 

Романескна проза ауторке Снежане Писарић Милић испуњава своју основну функцију: подмиривање читаочеве потребе за идеализованим и осећајним животом, задовољење тежње за уживањем и разонодом. 

Извесно, одвећ смео и ризичан чин: састављање дела према задатим координатама, остварен је на завидно књижеван начин.

Недовршене Лазаревићеце приповетке обједињене у роману заслужују наклоност читалаца и респект критике. 

Књигу „Сага о Лазаревићевом Вучку“, као и друга издања Градске библиотеке, можете пронаћи у Позајмном одељењу и у нашој Књижари.   

Уредник - Владимир Јерковић, директор Градске библиотеке у Сомбору
Рецензент - проф. др Тихомир Петровић, Сомбор
Лектор и коректор, Емилија Рилке, мастер филолог из Сомбора
Опрема и прелом - Иња Фирањ, Градска библиотека Сомбор
Насловна страна - Бранко Маравић, академски сликар (и оперски певач) из Сомбора

II део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" -

"Сага о Вучку" 

Др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић

У роману САГА О ВУЧКУ су обједиње недовршене приповетке

 др Лаза К. Лазаревића: Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка

Тужан је увод у одмор баба Вујке. Док је дан, док очи гледају, душа се разилази по околини, њу не може да притисне ни радост, ни туга, очи су јој вентили сигурности. Чим се препуни у грудима, она прхну на другу страну и кроз њих се проспе бар један део душевног варива. Али кад наступи мрак, кад ућуте тице, замирише постеља на сапун и на чистоћу, споља допиру неразумљиви гласи ноћног живота, а унутра само пуцка кандилце и миш грицка даску, па кад се и очи затворе, и то не стога што имају потребе и умора, него што је тако ред, што је ноћ и што се мора спавати – онда се разбукти чист унутрашњи живот, срце заигра као одуларени коњ. Благо ономе ко тада има макар и лепих успомена! А баба Вујка је мислила тада на своју Планинку, на Амину – по томе би она спавала; и на сина – због њега је сузе проливала, а од суза се гаси сан као ватра од дажда.

Имала је она сина.