II део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" -

"Сага о Вучку" 

Др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић

У роману САГА О ВУЧКУ су обједиње недовршене приповетке

 др Лаза К. Лазаревића: Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка

Тужан је увод у одмор баба Вујке. Док је дан, док очи гледају, душа се разилази по околини, њу не може да притисне ни радост, ни туга, очи су јој вентили сигурности. Чим се препуни у грудима, она прхну на другу страну и кроз њих се проспе бар један део душевног варива. Али кад наступи мрак, кад ућуте тице, замирише постеља на сапун и на чистоћу, споља допиру неразумљиви гласи ноћног живота, а унутра само пуцка кандилце и миш грицка даску, па кад се и очи затворе, и то не стога што имају потребе и умора, него што је тако ред, што је ноћ и што се мора спавати – онда се разбукти чист унутрашњи живот, срце заигра као одуларени коњ. Благо ономе ко тада има макар и лепих успомена! А баба Вујка је мислила тада на своју Планинку, на Амину – по томе би она спавала; и на сина – због њега је сузе проливала, а од суза се гаси сан као ватра од дажда.

Имала је она сина. 

I део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић

- Ја вама морам касти, да бих дао живот за нашу земљу! Одмах! И доктори, и сви они у пољској болници, верујем, исто би урадили. Кажите ми да умрем, ево – умрећу! И плакаћу од среће што ми се пружила так`а прилика... Волим домовину више од матере, и волећу је једном више од жене, деце... – родољубиве емоције нагрнуше свом снагом на Вучка.

- Лепо, лепо... Знаш ли ти, јуначе, да је један частан официр, мој пријатељ, у свом писму кући написо само „после оне катастрофе код П.“, дат одмах под војни суд и бог зна хоће ли главе изнети, док са друге стране онај који му суди мисли и у четири ока говори сто пута горе и црње? – одсутно и с тегобом рече г. пуковник, који свесно одабра Вучка за разговор. Виђаше га данима како занесен цакли сабљу. Понешто чу о њему и допаде му се, па ко да му хтеде што поручити. - А на оне веселнике у рову што се мрзну, једном ће о њих, ко на дирек, метнути заставу наше победе! Што им бар не испеку каве да се угреју и дају центу дувана, а...?  Али, тако је ту свуда, па и код нас. А доктори? Једног од њих сам чуо кад рече: „Како је лепо живети за другога!“ Признајем, не би ми сасвим јасно.

- Ја га разумем! – Вучка толико орасположише речи о доктору, ко да га сањивог полише да се умије ил` уморном дадоше чашу вина. 

- Можда бих и ја живео за другога. Али не за војску! Јесте, све је у причи лепо и красно, али иза свега тога ја не видим ни палмине гранчице ни венац од ловорике. Или, даће бог да моја памет не стиже за оне мегдане где се разигравају велики умови и где се тамо „иза брда“ умива, пере, штирка, пегла, па ћу ја и други мени подобни једнога дана зинути од чуда када се о овоме буде писало...

(део из романа „Сага о Вучку“)

Лаза Лазаревић (Снежана Писарић Милић)

МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ" - Проф. др ТИХОМИР ПЕТРОВИЋ

МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ

СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ"

           

Нитима испреплетено и властите емоционалне поруке, језика примереног, садржински-тематски одређено, дело Снежане Писарић Милић Сага о Лазаревићевом Вучку функционише као целовит литерарни комплекс.

           Квалитет ауторкиног дела је у повезаности целина, у функционалној заокружености и тананој вези прозних сегмената, у укупном утиску који оставља на читаоца. Његова вредност је у устројству, у преплетању мотива, тема и догађаја, у укрштању људских судбина и схватања. Уравнотеженост, индивидуалност, пажљиво исконструисана имагинација, јесу његове препоруке.

          

На подлози књижевнокритичке представа о Лази Лазаревићу, конкретније на основу његових недовршених приповедака Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка, трага се за новим светом, гради илузија природног тока живота. У обликовању сижејног склопа, nolen c volens, ишло се за естетским законитостима епохе реализма; разуме се, приповедачка тачка гледишта српског реалисте била је обавезујући граматички модел.