Translate

Showing posts with label Стојан и Илинка. Show all posts
Showing posts with label Стојан и Илинка. Show all posts

Saturday, 12 August 2017

Део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић


Сазнаде много о новом манастиру, чија је величина заклањала све дотад виђено. Конаци са три стране и манастир стварали су целину у којој ће обитавати и по божијим правилима радити. У близини је женски манастир. Библиотека манастира би надалеко чувена. Писари који преписиваше манастирске књиге, када би завршавали говорили су с олакшањем: „Крај рукопису. Слава нека је Богу!“ Понекад су грешили, губили концентрацију, били гладни, уморни и поспани, а кривица се редовно на њих сваљивала. Разумеде их јер и сам имаде задатак да једну преписује. И, гле чуда, писање му се омили! Написане речи сада замењују сузе и доносе олакшање.
Било је ту свега што му душа тражи: писаних старинских јеванђеља, а нека од њих и са минијатурама. Имаће и минеј, који садржи промењљиве молитве за сваки дан у години. У ризници се налази богатство. У њој је чувана историја. Он, Вучко, добиће кључ за улазак у то најмистериозније место на свету. Као да дође самом богу на праг.
У том истом манастиру боравише повремено најзнаменитији српски писци, један чувени слепи гуслар, као и научник светског гласа који се ту, на извору Ш. излечи од колере. И још многи, ал` они нису за ову причу важни. Јер... ово је прича о Вучку.
Смешила му се прилика да остари у окружењу о каквом је сањао у бесаним ноћима, док би се месец огледао у Сави к`о Нарцис, а звезде залудно утркивале која ће му пажњу привући. Чим би сунце најавило свитање, месец и звезде би се склањале попут тајних љубавника. Сунце није имало друштво. Хтело је месец за себе, а он, правећи се моћнијим него што јесте, остављао би повремено савим бледу сенку на небу. Месец је чезнуо за друштвом и обожавањем малих звездица, гасећи по неку из чистог ћејфа. Моћно сунце бејаше за њега прејако.
Неким људима, попут сунца, суђено је да буду вечно сами.



Tuesday, 15 September 2015

МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ" - Проф. др ТИХОМИР ПЕТРОВИЋ

МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ
СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ"

           

Нитима испреплетено и властите емоционалне поруке, језика примереног, садржински-тематски одређено, дело Снежане Писарић Милић Сага о Лазаревићевом Вучку функционише као целовит литерарни комплекс.

           Квалитет ауторкиног дела је у повезаности целина, у функционалној заокружености и тананој вези прозних сегмената, у укупном утиску који оставља на читаоца. Његова вредност је у устројству, у преплетању мотива, тема и догађаја, у укрштању људских судбина и схватања. Уравнотеженост, индивидуалност, пажљиво исконструисана имагинација, јесу његове препоруке.
          

На подлози књижевнокритичке представа о Лази Лазаревићу, конкретније на основу његових недовршених приповедака Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка, трага се за новим светом, гради илузија природног тока живота. У обликовању сижејног склопа, nolen c volens, ишло се за естетским законитостима епохе реализма; разуме се, приповедачка тачка гледишта српског реалисте била је обавезујући граматички модел.