МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ
СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ
МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ"
Нитима испреплетено и властите емоционалне поруке, језика примереног,
садржински-тематски одређено, дело Снежане Писарић Милић Сага о Лазаревићевом Вучку функционише
као целовит литерарни комплекс.
Квалитет ауторкиног дела је у повезаности целина, у функционалној
заокружености и тананој вези прозних сегмената, у укупном утиску који оставља
на читаоца. Његова вредност је у устројству, у преплетању мотива, тема и
догађаја, у укрштању људских судбина и схватања. Уравнотеженост,
индивидуалност, пажљиво исконструисана имагинација, јесу његове препоруке.
На подлози књижевнокритичке представа о Лази Лазаревићу, конкретније на основу његових недовршених приповедака Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка, трага се за новим светом, гради илузија природног тока живота. У обликовању сижејног склопа, nolen c volens, ишло се за естетским законитостима епохе реализма; разуме се, приповедачка тачка гледишта српског реалисте била је обавезујући граматички модел.