Iscrpljena žena je vukla prašnjavi kofer iz koga je virilo par čarapa i
rukav izbledele dečije košulje. U drugoj ruci je držala ručicu dečaka od
nekih pet godina. Bila je pogrbljena, mlada ali od onih mladosti koja
prerano prođe, lepote sakrivene u senci protraćenog vremena. Videlo se
da dolazi iz provincije po bledoj, ravno krojenoj haljini, sa velikom,
davno izašlom iz mode kragnom, koja je visila na kaputu od grombija. Na
nogama je imala duboke cipele debelog đona i nosila je čarape za vene.
Njeno lice ispod dubokih brazda bora je bilo potpuno bezizražajno. Nije
se na njemu videla tuga, ali nije bilo ni traga vedrine, ni traga
živosti. Čak ni kada joj je pogled preletao preko deteta, čija je
znojava ručica stalno klizila iz njene, nije se na njemu javljala čak ni
naznaka kakvih osećanja.
