"LULA" - VANJA PETROVIĆ

                      LULA               

Dan nije bio baš pogodan za putovanje vozom. Sivo, plačljivo nebo se žalilo vlažnoj zemlji a ona je hladno upijala slankaste suze. Lapavi peron se udvarao kaljavim cipelama dok je voz bezobrazno kasnio. „Oh!“, ljupko uzdahnu gospođa Silva posmatrajući kako joj niz belu košulju klizi kapljica mazuta.

POEZIJA - VILDANA MUSLIĆ STANIŠIĆ

KAMO SREĆE DA SMO SVI PJESNICI 

Kamo sreće da smo svi pjesnici, 
tad' za mržnju niko ne bi znao. 
Cijelim svijetom vladala bi ljubav, 
pa pakao ne bi postojao. 

Planeta bi tada raj postala, 
živjeli bi bez mržnje i zlobe.
Samo kad bi svi pjesnici bili  
samo kad bi jednom došli tobe.

Jer pjesnici za mržnju ne znaju,
oni vole i dublje i jače.
To su oni što lagat ne znaju,
pjesnik stvara dok mu srce plače.

"LJUBAV JE TO, LJUBAVI" - RENATA CVETKOV

LJUBAV JE TO, LJUBAVI

Čekam Vas, gospodine,

na najvišoj kuli svojih osećanja,

tamo već godinama češljam

dugu kosu prepunu Vaših mirisa.

I  dok čekam,

podvezujem krila leptirima

u stomaku,

da Vas svojim mahanjem ne probude,

iz ovog sna što se život zove,

da ne pokvare, da ne remete,

raspored zvezda po kojem hodate.

Jer voleći Vas ,

svaki mi uzdah jedan novi zrak rodi

"BEŽANIJA" - VANJA PETROVIĆ

Svake noći kada bi u kući zavladala tišina izlazila sam tiho iz kreveta, i na kolenima čvrsto stegnuvši nejake ruke šestogodišnjeg deteta, molila sam se Bogu da mi vrati majku. Vreme je prolazilo a moja majka nije dolazila i pored moje tužne, svakovečernje molitve. Onda sam molila dragog božijeg sina da mi i on pomogne sve jače stežući ruke, sve dok mi zglobovi ne bi potpuno pobeleli a prsti utrnuli. I opet ništa, i opet praznina, tudj hleb zaliven suzama, i opet strane ruke i prazne oči su me okruživale. Uskoro sam u molitve uključila i majku Isusovu, onako blagog i nežnog lica kako sam je gledala na jednoj od slika, i kako mi je moja majka nekada opisala. Govorila sam joj tamo na nebu: “ Majčice božija, ti koja znaš dobro kako si bila tužna kada ti je umro sin na onome krstu, ti majčice lepa, molim te da mi dovedeš moju majku. Mnogo sam tužna i nešto mi brzo otkucava u grlu, i bojim se i sama sam. Znam da me gledaš sa neba, ali ne znam koliko si moćna jer su i tebi sina ubili, ali ako ne možeš ti, molim te pitaj Boga da mi on pomogne a ja ću da budem dobra, najbolja od svih dobrih devojčica, i neću više da piškim u krevet i da ljutim očevu novu ženu.“ Onda bih se vraćala u krevet malo umirena ali i dalje mokrih obraza, i stalno sam stezala noge da se slučajno ne upiškim i umorkim čaršav, i sa tim strahom me je dočekivala zora.

"JEDAN OD ONIH PRAZNIKA" - VANJA PETROVIĆ

JEDAN OD ONIH PRAZNIKA

U ledenoj crkvi dogoreva

sveća, ona od jeftinih, pretapanih nekoliko puta što se krišom gasi i pod kaputom krije 

za sledeći put.

Stojimo smerni vernici,

tek da prostor ispunimo.

Još jedan Božić nam 

trči u zagrljaj,

ledena naručja se skupljaju, okorele misli gladuju.