"Saga o Lazarevićevom Vučku" u širem izboru za "Žensko pero" za 2017. godinu

April, 2018. godine 

"Saga o Lazarevićevom Vučku" u širem izboru za "Žensko pero" za 2017. godinu 


U širi izbor za nagradu "Žensko pero" za 2017. godinu koju dodeljuje magazin Bazar, od 35 knjiga koje su predložene za ovu nagradu, žiri je izabrao osam knjiga za širi izbor. 

1. Vida Ognjenović Maksimum
2. Mira Otašević Gorgone
3. Snežana Pisarić Milić Saga o Lazarevićevom Vučku
4. Mirjana Mitrović Helena ili o nemiru 
5. Mira Popović Buđenje
6. Marija Knežević Auto
7. Radmila Lazić Ugrizi život
8. Dragoslava Barzut Papirne disko kugle


Žiri  za nagradu "Žensko pero" za 2017. godinu radi u sastavu: Sanja Domazet (predsednica žirija), Aleksandar Jerkov, Aleksandar Gatalica, Dušanka Đogo Antonović i Nataša Atanacković u ime redakcije Bazara 
Pokrovitelj nagrade "Žensko pero" za 2017. godinu je kompanija Sun, Moon&Stars.

"TRAG" na tragu poezije pesnika Radmilo Radovanović

"Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић - део

"Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић - део 

Било је, може бит, по ноћи. Широке улице блистале су у месечеву зраку, стражар кашљуца под једном стрехом, свеће свуд погашене, само још у Ђуковој механи гори лампа. Унутра, момак спава на столици, а двојица играју билијара. Њихов гласан говор и лупа билијарских лопaтa сасвим пусто и непријатно одјечу по празним улицама.

Дете је, и ја сам знам да је чудновато, али шта ћу сад кад је тако било? Ја причам само голу истину.

Он прође поред механе другом страном улице и погледа у механу. Уједанпут сав задрхта, крв му тако појури у главу да му се учини хоће очи да му искоче. Он угледа свога крвника (дете је, шта он зна!) крвника који га је био - секретара Тришу. Тога он и тражи. Стаде пред капију поп Глишину и крвавим очима стаде пиљити у играча. Откуд толико срце у толишног човека!?

 „Ту ли си, угурсузе!“, прошапта дете ко какав старац, секирицу стисну, а нокти му се урезаше у длан, „Да видимо, хајване, колико ћеш ванџирити ноћас!“

Сирота мати му понављаше цели дан, иако она ко и он знаде шта је истина: „Нико те није тук`о, сине! Што би тебе јединог малтретисали? Е, свашта, ко ти ту пакост каза?“

Смрзо се јесте, ал му је сећање ко жеравица жигосало онај дан за вечност. Од жива иксана доби ручно резбарени ожиљак на леђима, а још дубљи и сликовитији на души. Ни мелеми од мајчиних додира не могаше га ублажити. Не помогоше ни руке баба Јеце, која редовито уздахне па заплаче кад му ране на леђима трљаше везикатором, а заобилазаше их пажљиво да сирће и бели лук, справљани због промрзавања, не стварају додатну бол ранама. Капи комове ракије деловаше на њег попут инхалације.

„Зар дете `вако тући?“, – шаптала је, а он је чу, „Где ће му душа!?“

Део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић

Сазнаде много о новом манастиру, чија је величина заклањала све дотад виђено. Конаци са три стране и манастир стварали су целину у којој ће обитавати и по божијим правилима радити. У близини је женски манастир. Библиотека манастира би надалеко чувена. Писари који преписиваше манастирске књиге, када би завршавали говорили су с олакшањем: „Крај рукопису. Слава нека је Богу!“ Понекад су грешили, губили концентрацију, били гладни, уморни и поспани, а кривица се редовно на њих сваљивала. Разумеде их јер и сам имаде задатак да једну преписује. И, гле чуда, писање му се омили! Написане речи сада замењују сузе и доносе олакшање.

Било је ту свега што му душа тражи: писаних старинских јеванђеља, а нека од њих и са минијатурама. Имаће и минеј, који садржи промењљиве молитве за сваки дан у години. У ризници се налази богатство. У њој је чувана историја. Он, Вучко, добиће кључ за улазак у то најмистериозније место на свету. Као да дође самом богу на праг.

У том истом манастиру боравише повремено најзнаменитији српски писци, један чувени слепи гуслар, као и научник светског гласа који се ту, на извору Ш. излечи од колере. И још многи, ал` они нису за ову причу важни. Јер... ово је прича о Вучку.

Смешила му се прилика да остари у окружењу о каквом је сањао у бесаним ноћима, док би се месец огледао у Сави к`о Нарцис, а звезде залудно утркивале која ће му пажњу привући. Чим би сунце најавило свитање, месец и звезде би се склањале попут тајних љубавника. Сунце није имало друштво. Хтело је месец за себе, а он, правећи се моћнијим него што јесте, остављао би повремено савим бледу сенку на небу. Месец је чезнуо за друштвом и обожавањем малих звездица, гасећи по неку из чистог ћејфа. Моћно сунце бејаше за њега прејако.

Неким људима, попут сунца, суђено је да буду вечно сами.

"Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић

"Сага о Лазаревићевом Вучку", пета књига
Снежане Писарић Милић

У издању Градске библиотеке „Карло Бијелицки“ у Сомбору објављена је књига под називом „Сага о Лазаревићевом Вучку“, ауторке Снежане Писарић Милић из Сомбора. У роману су уткане недовршене приповетке др Лазе К. Лазаревића (1851-1891): Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка. Уредник овог несвакидашњег романа је директор Владимир Јерковић, рецензију потписује Тихомир Петровић, лектуру и коректуру Емилија Рилке, опрему и прелом Иња Фирањ, а за слику на насловној страни заслужан је Бранко Маравић.  

Део из рецензије проф.др Тихомира Петровића: Списатељска вештина је у ухваћеном даху који сугерише Лазаревићево „присуство људске душе“, у неодређеном, титравом осећању, у ономе што Лазаревићевом тексту даје емоционални карактер и живахност. Атмосфера и ритам јесу унутарња синтакса ауторкиног текста, средство учвршћивања склада садржине и форме. Исто тако, активирани језик је у функцији карактеризације колорита и духа Лазаревићевог времена. 

Романескна проза ауторке Снежане Писарић Милић испуњава своју основну функцију: подмиривање читаочеве потребе за идеализованим и осећајним животом, задовољење тежње за уживањем и разонодом. 

Извесно, одвећ смео и ризичан чин: састављање дела према задатим координатама, остварен је на завидно књижеван начин.

Недовршене Лазаревићеце приповетке обједињене у роману заслужују наклоност читалаца и респект критике. 

Књигу „Сага о Лазаревићевом Вучку“, као и друга издања Градске библиотеке, можете пронаћи у Позајмном одељењу и у нашој Књижари.   

Уредник - Владимир Јерковић, директор Градске библиотеке у Сомбору
Рецензент - проф. др Тихомир Петровић, Сомбор
Лектор и коректор, Емилија Рилке, мастер филолог из Сомбора
Опрема и прелом - Иња Фирањ, Градска библиотека Сомбор
Насловна страна - Бранко Маравић, академски сликар (и оперски певач) из Сомбора