U laganom ritmu: Snežana Pisarić Milić, pisac iz Sombora

Književne vertikale - Žene govore, autor Snežana Pisarić Milić

Tekst priće Noć mladog meseca (odlomak) govori Vladana Milić

Кад писац о писцу приповеда - Снежана Писарић Милић

КАД ПИСАЦ О ПИСЦУ ПРИПОВЕДА (Веља Суботић о Вељку Петровићу)

Диванимо често Веља Суботић и ја. Он стар, болестан и заборављен. Ја, задубљена у прављење споменара по његовој жељи. Била је зима.
Веља је песник, драмски писац и вишедеценијски првак Народног позоришта у Сомбору.
Сећања над главом трепере к`о небеске лађе, спуштајући се из предела над којима сe просуо прах заборава. Споменар, који му направих пред саму смрт, послужи да овековечим неколико његових казивања. Па, и ово о Вељку Петровићу, књижевнику и академику, Сомборцу. Споменик Вељку и Вељковој голубици улепшава град.
***
- Знаш, када је умро Вељко Петровић, ишао сам у Алеју великана, и положио на гроб цвеће. У алеји све једнако дрвеће, само над Вељковим гробом жалосна врба, дар непознатог обожаваоца, који је уз врбу оставио цедуљицу:
Молим најусрдније, да овој врби и мени опростите. Он је ту и нека над њим и врба остане.
И врба је остала, испоштована преко реда. Никад се није сазнало ко је врбу посадио.

Сећања га походе. Посебно је волео приче из рата. Помену, како је Вељко, као родољуб, с почетка двадесетог века, са сребрном форинтом у зубима, обучен препливао Саву, и из тадашње Аустроугарске пребегао у Београд. И пуцали су за њим, ал` како рече – није га `тело тане.
- Играо сам у његовом Молоху проту сомборског. Тако је почело познанство. Од тад се нисмо раздвајали.
Рече ми редитељ Бата Коњовић да на премијеру долази Вељко Петровић. Честита ми Вељко после премијере искрено и од срца да сам играо проту – под канап, те запита имам ли каквог у фамилији.
Велим – немам, чисто паорско порекло.
- Ако си у партији, онда си обро бостан. Ови твоји ће те из Комитета искључити.
Велим ја њему. Мантију протинску, појас и ципеле, однео сам пре неколико дана кући. Ујутру, чим устанем, обучем се као прота, и тако се понашам све говорећи текст из Молоха. И док једем, ма по цели дан. А најавио сам да ћу доћи десет минута обучен пред премијеру. Шетам тако градом, а народ ме поздравља са – добар вечер, оче!
Бог добро дао – одговарам баритоном, смирено и скидам шешир.
Када ме мој фијакерист Јагра не препознаде, велим себи – даље нема, прота сам одистински. Клизну суза низ образ.

После краће станке настави. - Причао нам је Вељко о својим омиљеним темама, сабраним као приповетке у књизи „Дах пролећа“.
Онакав приповедач, фасцинирао нас је. Слушали смо га отворених уста. А све се то збивало када смо ишсли код Воје и Манцике у главном шору, где држе кафану и данас, испод ораха од кога гранатијег мало познајем. Испод ораха бунар на чекрк, а хлад захвата цело двориште скоро, тако да би и сватовима било по мери.
Што је Вељко био песник и прповедач! То сви знаду. Ал` што је био леп, висок, па свечано сед.
Помислиш – све су се магле са наших жита у сребро смрзле, па му на косу пале, од чела високог до потиљка, и, оивичиле га ињем по залисцима лепотом што се ретко роди. А кад дивани, ил` кад слуша, причини ти се да се сунце часком расрдило, па се насмешило иза њива по лицу и обрвама тог глагољаша, од којег ни голуб није лепршавији с уранка, ни видра мишљу хитрија у диванима...
А тек раста каквог. К`о да су му саме тополе иза атара кумовале. И збиља, пером и грлом жубори, жубори и кити слике ликова и догађаја пуним карактером, бојама и кованицама до фасцинација поетског реализма. До безимене лепоте. Поштовао сам га, па волео, а онда, када сам га и упознао – за копље више.
***
Увек је доживљај када имате сусрет посебне врсте са људима склоних уметности, и њихова дела би дограђивали у својој визији личношћу ствараоца његовог. Тешко човек може имати два лица – приватно и стваралачко. Он је увек, тај исти и у врлинама и манама. Врлине ти представи на први поглед, а мане на други, посебно кад си очи у очи са комоцијом и вином у личном контакту. Сложили смо се са Вељковим ставом о сомборској апатији, о разлици у класама, господи и неуким људима, који углавном нису спремни помоћи једни другима.
И, верујте, тешко да ће вам неко помоћи. Значи, тако је и себе самог описао.
Деценијама већ корачам раванградским сокацима. Навикавам се на равницу, овдашње људе, менталитет. Ни Веља Суботић није Сомборац, али је из Бачке. Волео је овај град, али љубав није била обострана.
Наиђем код њега на податак да је Вељко Петровић, као директор Музеја у Београду, имао ту привелегију да отвори изложбу младог Сомборца, Милана Коњовића, једног од највећих сликара свих времена. Нису му се допале. Није хтео ни он, нити неко од његових сарадника да то уради. Млађани Коњовић, специфичан какав је био, сам је то урадио.
Када је поднео захтев за стипендију у Паризу, лично га је одбио Вељко Петровић. Тако је о Вељку говорио Веља Суботић, заборављени сомборски песник, који вољеном граду поклони песму „Фијакерист“, те тако подиже споменик фијакеру и фијакеристима. Градске власти се још увек премишљају хоће ли или неће, ил` како ће и где ће поставити споменик фијакеру, симболу града, и фијакеристима. Покојног песника, истина, нико више не помиње. Ал` зато, песма живи, а то је, ипак, најважније.
***
Дуго ћутимо. Полузатворених очију гледа ме како слажем у Споменар све што је написано о њему. Онда, као из сна да се тргне, каже жени која га је неговала:
– Де, Пејка, донеси вино.
Осмех му не силази са лица. Свако је од нас имао своје пиће, а оно би покадкад говорило више од планираног. Упитах га директно:
- Да нисте Ви засадили жалосну врбу над гробом Вељка Петровића у Алеји великана, у Београду?
Кратка станка. Насмеја се прво загонетно, потом грохотом и глумачки вешто, ал` не потврди моју претпоставку.
Истина, није ни порекао.


Снежана Писарић Милић
У Сомбору, 2009. године

AN ORDINARY NIGHT IN TORONTO (Chapter I from the biography of "LAZAR - from a farm to Hollywood")

AN ORDINARY NIGHT IN TORONTO (Chapter I from the biography of "LAZAR - from a farm to Hollywood")

My name is Lazar. Lazar Rajić. The son of Stevka Prodanović, a woman with a restless spirit, who died during childbirth. I was only three years old. My father told me that the volcano in her soul did not give her peace, just like me. With her second-born son in her arms, whose cry no one heard, she went to the special chambers of heaven, where young people go. I am the son of Miroslav Rajić, a railway supervisor in Sombor. He was both my father and mother. I loved him more than anything in the world. But he didn't believe in me. And that hurt.

Grandson of Dada and Lazar.

Brother of Stevan.

Husband and best friend of Mona Rheauma, who left her acting dreams to me.

Then, the actor Lazar Rockwood, who, after many ups and downs, achieved the American dream.

Now, after so many years, only LAZAR.
***

This night is quite ordinary. I come home before dawn. The streetlights of Toronto remind me of spotlights and cameras that follow me closely. There is no better feeling. The snow, heavy and wet, squeaks under my cowboy boots. From the treasury of memories, they appear as ghosts of the winter of my childhood. How would these boots look in the calm, tame plain? Nohow! The peasant was not made for a cowboy.

Toronto is my city. However, I sometimes wonder if I got lost here and came to someone else's place, or if I am on my own after more than forty years. Is this my home or is my home the whole world? I belong to everyone and I belong to no one. I know that when the day will surely come, and whether this or some other land covers me, it won't matter to me or everyone else. I just know that when you leave your home for the first time, you can go anywhere. I brought photos from which I usually turn my head away so that they don't touch my heart more than they should. Once in a while, I dust the album so that my thoughts don't escape to my childhood. Because I learned to look forward. I have nowhere to go back. I admit, I had a choice. I chose the distance which suits me best. That is Canada.

Since I found out about the world, I didn't have a mother. My memories do not reach her. I was too young, but the images my soul created are so real that she seems seen and remembered. Then the emptiness becomes even greater, and the sadness comes in like a tide. Who knows, maybe she would have tied me to the home, so even today I would be walking the streets of Sombor, while the American nettle, called Bođoš, would tremble above my head like old boys in front of the eyes of young girls. She would look after my unborn children. Maybe...

Only the one who grew up with such emptiness in his heart knows what a bottomless abyss it is. An abyss that is so gaping and constantly pulling me down that only a great desire, a great dream can be an escape from such harsh reality. That lack of a mother, a being who loves you unconditionally, has followed me all my life. And I have no one to blame for that because that’s just how it was supposed to be. You get a cross at birth and you wear it as long as you live. When I was young that cross was too heavy for me, but I got used to it over time. Sometimes its weight would make my breath stop, and it still stops, and from that place in my soul where my mother was supposed to be, the one I imagined in my dreams, silence echoes.

The Indians told me to listen to the wind, or what the wind says. What winds forced me to leave, to run away, whispering that Sombor and Yugoslavia were too small for me. I wanted to see everything, to try everything, so that life would not pass by me. I didn't want to learn about life, I wanted to live life. If I were to describe where I went, with whom I hung out, and what experiences I gained, it would take a long time. I don't know what other people's experiences are. I know the most important thing, and that is - from a young age I did all kinds of jobs, but only wanted and dreamed of one thing - to become and last as an ACTOR. I would say the following to anyone who wants to make their dream come true: - There is no waste of energy. Focus all the power of thoughts on only one desire. Don't confuse the Universe with more than one. When you know what you want, then the whole Universe tries to fulfill your wish.

You are either born with or not, a constant need and a clear feeling that you have to become "someone" in life. I believe that relatives and many friends do not understand my life, nor my lack of interest in material wealth when value is solely determined by money. From the Indians, I learned that less is more and that life is incredibly easier living that way. You worry less. Great wealth is a burden and a worry.

It doesn't bother me being different, that my desires are different. That I don't fit in with friends, relatives, or neighbors. I don't mind them living different lives. Such lives are not interesting to me. Sometimes I look selfish, that's what they tell me, but if you want to achieve something - you have to be selfish! I didn't step over anyone, but I left everything that could be a hindrance on my way to the goal. That's how you rise to the surface or sink. There is no third. I endured the hardest jobs, even working in a mine, just because I had a goal. I was aware that the money I made would be used to cover the overpriced tuition at Lee Strasberg's acting school, The Lee Strasberg Theater & Film Institute. The measure of success is different. The highest peak of my success was my father's statement after watching a film that was shown on national television, in which I had the lead role:

- Look, he really did become an actor! I lost the bet.

He did not believe that I would be able to live from acting. I proved him wrong. Now I am calm regarding the future. Completely calm. Is there anything more beautiful than that? Darkness is thickest before dawn. Before sunrise, I entered my small apartment. With a glance, I send off and greet all the dear faces from the photos on the walls. I fall asleep with the hope that those who would have deported me as an emigrant to the country from which I left as a nineteen-year-old boy, buying a one-way ticket with someone else's money, will not visit me again tonight.

Kako objaviti prvu knjigu

Kako objaviti prvu knjigu?

Ako ste se pitali kako napisati knjigu, ili ako ste je već počeli pisati, verujte mi, radite najlepši deo priče oko objavljivanja iste. Stotine ili hiljade pročitanih knjiga su ostavile trag u nama. Različite teme, stilovi, poput oblaka od slova lebde nad našim glavama, da bi prošli kroz “nevidljivo sito” stvarajući naš izraz i stil, originalan, ali koji će svakako ličiti i na druge.

Znamo da je teško držati priču mesecima ili godinama istim intezitetom. Bude tu pitanja i nedoumica. Ponestane inspiracije. Savet je moj da se ne libite potražiti pomoć od ljudi koji su prošli taj put. Jer, svi imaju zastoje, blokade, prepreke u inspiraciji. Nađite put oslobodjenja kreativnosti.

Pisanje može biti stresno i ako nemate dovoljno vremena ili preko potrebnog mira. Ili, imate ideju, plan, strategiju kako to sve osmisliti, upakovati, a onda se pojave strahovi i sumnja u sopstevi rad. Očekujete podršku od rodbine, prijatelja, kolega sa posla, ali ona, kao po nekom nepisanom pravilu od većine izostaje. Hteli vi to ili ne, postajete razočarani i obeshrabreni. Verujte mi, svi imaju zastoje, blockade i prepreke u inspiraciji. Ali, našli su način da oslobode svoju kreativnost. I, ostvarili cilj.

Razmišljajte dok pišete o onoj tački koju stavljamo na kraj teksta, o svom jedinstvenom naslovu i o vašem imenu na koricama koje će vas dovesti do cilja.

Put do objavljene knjige zna biti prilično komplikovan. Meni je trebalo deset godina traganja i skupljanja hrabrosti da objavim prvu napisanu knjigu. Jedino, ako niste te sreće da ste privilegovani osobom koja će sve poslove uraditi umesto vas. Traženje izdavača je prilično mukotrpan proces. Istina, postoje i konkursi od kojih ne treba bežati. Osvajala sam nagrade, a da neke od njih nikada nisam dobila, pa ni onu za objavljivanje prve knjige. To tek ume da bude tužno i ružno.

Zato, ne libite se da potražite pomoć ili uslugu od ljudi koji su prošli taj put.

Ostvarenje cilja pružaće vam tihu radost celog života, svaki put kada pogledate u svoju knjigu. Ili knjige, mada je prva knjiga posebna i neponovljiva radost i vrednost. Verujte mi na reč.

Монографија - Задужбина браће Михајловић 2003.-2023. аутора Иван Лукић

 

                                   

                                            КАД ПИСАЦ О ПИСЦУ ПРИПОВЕДА

(Из Споменара Веље Суботића - Вељку Петровићу у спомен)

    

          -   Знаш, када је умро Вељко Петровић, ишао сам у Алеју великана, и положио на гроб цвеће. У алеји све једнако само над Вељковим гробом жалосна врба, дар непознатог обожаваоца, који је уз врбу оставио цедуљицу: Молим најусрдније, да овој врби и мени опростите. Он је ту и нека над њим и врба остане

              И врба остаде, испоштована преко реда.

 ***

        Диванили смо често Веља Суботић, песник, драмски писац и вишедеценијски првак Народног позоришта у Сомбору, и ја. Он стар, болестан и заборављен. Ја, задубљена у прављење споменара по његовој жељи. Била је зима.

           Сећања над главом трепере к`о небеске лађе, спуштајући се из предела над којима сe просуо прах заборава. Споменар, који му направих пред саму смрт, послужи да овековечим неколико његових казивања. Па, и ово о Вељку Петровићу.

            Посебно је волео приче из рата. Помену, како је Вељко, као родољуб, с почетка двадесетог века, са сребрном форинтом у зубима, обучен препливао Саву, и из тадашње Аустроугарске пребегао у Београд.  И пуцали су за њим, ал` како рече – није га `тело тане. 

 

У туђем свету

(Почетак приповетке је узет из рукописа истоимене, започете

 а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића)

 

Године, 1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско, недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел, хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије и мерси; и два добра дуванџијска ножа у једној кеси од коже.

Кад сиђе са железничких кола, рекне кочијашу: - Хотел biliг. Одседе и ноћи у хотелу Schindermayer. Сутрадан узме писмо на Винтера и показа га првом Немцу кога срете на улици.

Немац се згледа.

Видак му најпре показа писмо, па руком на једну кућу.

-          Хаус где овај седи!

Шваба нешто мрнџа. Видак ништа не разуме. Он опет лупи шаком по писму, па пружа на кућу.

-          Хаус, хаус?

Аја, Шваба опет за свој рачун нешто трпа. Видак се окрене од њега и стаде псовати. Здраво је ружно псовао, ал` Шваби је било свеједно.

Од тога Швабе он се окрене једном жандару. Мислећи, ваљда, да је какав господин официр, Видак скине капу и приђе. Покаже писмо и опет каже:

-          Хаус?

Жандар прочита наглас целу адресу, па слеже раменима.

-          Где је тај хаус?

Stopama Laze Lazarevica - Laza Lazarevic/Snezana Pisaric Milic

 

"Sa mirisom jasmina" - slovo o knjizi Druga strana novcica knjizevnice Gordane Mikic

 

Са мирисом јасмина

(Друга страна новчића, Гордана Микић, 2021. године)

 

         Роман првенац списатељице Гордане Микић, насловљеним симболичним, асоцијативним именом  Друга страна новчића,  је посвећен генерацији, којој и сама ауторка романа припада, које су из бајковитог детињства гурнуте у најгору ноћну мору одсањану деведесетих година прошлог века.

         Те несрећне деценије појавила се „нова нормалност“. Под њен утицај пала је и јунакиња романа, Марија. Имала је могућност је да сачува мир и сигурност под окриљен родитељског или брачног дома. Нажалост, одлучила се за плес на жици, за руски рулет са сопственом душом, за понирање у најдубље поноре свести тражећи узбуђење, искуство, смисао и сврху постојања, те право на слободу избора. Тако, остављајући своје, познато, сигурно  и драго, помало притиснута „неподношљивом лакоћом постојања“, кренула је успињање по белосветским врлетима, и туђа правила, навике и живот присвајала као свој, а себе подизала у очима оних које су остајали.

         Топао и елегантан, романтичан и сензуалан мирис јасмина има снажну симболику у роману. Повезан је само са лепим моментима. Лепи, нежни, префињени и љупки цветови јасмина личе на прелепе, младе, паметне девојке, које срећемо на нашим улицама. Таквим девојкама је и посвећен роман. Дивне девојке у времену које би да заборавимо. Свако време изнедри и проверава и добре и лоше људе. Као да они који су добри постају још бољи, а лоши се утркују да надмаше себе.

Im Namen aller streunenden Hunde - Snežana Pisarić Milić

 

Übersetzt aus dem Serbischen: Sonja Karalić

Im Namen aller streunenden Hunde  

Nachtsüber bin ich ein streunender Hund geworden. Ich tröste mich – ich bin doch nicht der Einzige, uns, die so arm sind, gibt es eigentlich überall. Jetzt hat jeder unter diesem Himmel recht, auf mich zu spucken, mich zu schubsen oder Steine nach mir zu werfen. Sie können auch Angst vor mir haben, ja, warum nicht? Und besonders das, dass ich eine Lein eals Zeichen der Zugehörigkeit am Hals habe, weckt Zweifel und Angst vor mir. Sie verachten mich noch mehr, weil ich, so vermuten sie, verdient habe, es zu sein.

ЕХО МОЛИТВЕ У НОЋИ ПРАЗНИХ ХРАМОВА - рецензија за роман Тајна старог храста Милунке Поповић

 

 ЕХО МОЛИТВЕ

У НОЋИ  ПРАЗНИХ ХРАМОВА

 (Тајна старог храста, Милунка Поповић, 2020. године)

 Након аутобиографског првенца Живот је река, књижевница Милунка Полић Поповић ме обрадовала рукописом насловљеним Тајна старог храста. Наслов  недвосмислено наговештава мистерију, а читаоцу дарује радост ичекивања и узбуђење.

Ауторка је на књижевну позорницу ступила као зрео писац. Новим романом ће дефинитивно учврстити позицију. Готово филмским заплетима држи пажњу до последње реченице. А речи јој теку реком живота и преплићу се попут плетенице са славског колача, онако народски, гласом који милује, саветује и опомиње. 

Пише вешто, изазивајући у читаоцу сва осећања која људски род може осетити. Љубав и мржњу, страх и предах, гордост и понижење, освету и задовољење. Дучић би рекао - Живот јесте непрестана трка белих и црних коња... Е, ту трку ауторка је маестрално довела до самог краја, задовољивши сва правила које књижевно дело попут романа треба да поседује.  Гледајући из угла некога ко пише о њеном стваралачком раду, прво уочавам да нема никаквих недоследности у заплету, структури и ликовима. Ово је sавршено прецизно изнета прича.

(Не)довршена приповетка У туђем свету - др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић

У туђем свету

(Почетак приповетке је узет из рукописа истоимене, започете

 а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића )

  

Године, 1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско, недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел, хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије и мерси; и два добра дуванџијска ножа у једној кеси од коже.

Празнина - игра са душом, Небојша Деветак

ПРАЗНИНА - ИГРА СА ДУШОМ

Волим отићи у место  где никог не познам

Где ме нико не зна

Где ником нисам ни отац, ни супруг, ни  љубавник

Ни патриота, ни издајник

Где ми душа лебди анђеоски слободна и раздрагана

Где могу да се смејем, да плачем

Да пијем и да се трезним а да се то никога не тиче

Да се радујем бесциљности свога постојања

Није то никаква одважност

То је очај од кога покушавам да побегнем

То је празнина коју узалуд покушавам да попуним

И да напишем песму по мери сопствене душе

Коју све више доживљавам као странца

Који случајно у мене залута

Dolazi takav svet - Šandor Marai

DOLAZI TAKAV SVET

Dolazi takav svet,
u kome će svako biti sumnjiv, 
ko je lep i talentovan.
I ko ima karakter.

Lepota će biti uvreda,
talenat provokacija,
a karakter - atentat!

Jer dolaze oni...
Ružni,
nesposobni,
beskarakterni.

Posuće vitriolom lepotu,
premazati katranom i klevetom talenat.
Probošće srce onih sa karakterom.

Šandor Marai

Šandor Marai

Рецензија Борислава Косановића за књигу "Трагом расутих бисера" - аутор Раде Писарић

Записи огњишта

Читајући редове које је Раде Писарић оставио на хартији као траг, не могу, а да се не отмем утиску да су настали као једна савршена исповест, са жељом да остану сачувани од заборава и као такви, иако две различите књижевне форме, проза и поезија, носе у себи дубоку поруку. У данашње време постоје књижевници који се писаном речју баве да би се допали, да би подишли под кожу одређеној циљној групи која је по правилу бројна. То правило посебно важи за оне који се баве прозним делима. Штиво као такво мора да буде популарно, да се бави занимљивом темом доступном сваком интелектуалном нивоу, а да при томе одаје утисак дубоко смислене, мудре поруке. Обавезно мора бити скандалозно како би зазвучало бомбастично од самог наслова и корица, па до последњег ретка који је забележен у делу. Раде Писарић, нити себи, нити читаоцима, није пришао на такав начин.

"Saga o Lazarevićevom Vučku" u širem izboru za "Žensko pero" za 2017. godinu

April, 2018. godine 

"Saga o Lazarevićevom Vučku" u širem izboru za "Žensko pero" za 2017. godinu 


U širi izbor za nagradu "Žensko pero" za 2017. godinu koju dodeljuje magazin Bazar, od 35 knjiga koje su predložene za ovu nagradu, žiri je izabrao osam knjiga za širi izbor. 

1. Vida Ognjenović Maksimum
2. Mira Otašević Gorgone
3. Snežana Pisarić Milić Saga o Lazarevićevom Vučku
4. Mirjana Mitrović Helena ili o nemiru 
5. Mira Popović Buđenje
6. Marija Knežević Auto
7. Radmila Lazić Ugrizi život
8. Dragoslava Barzut Papirne disko kugle


Žiri  za nagradu "Žensko pero" za 2017. godinu radi u sastavu: Sanja Domazet (predsednica žirija), Aleksandar Jerkov, Aleksandar Gatalica, Dušanka Đogo Antonović i Nataša Atanacković u ime redakcije Bazara 
Pokrovitelj nagrade "Žensko pero" za 2017. godinu je kompanija Sun, Moon&Stars.

"TRAG" na tragu poezije pesnika Radmilo Radovanović

"Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић - део

"Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић - део 

Било је, може бит, по ноћи. Широке улице блистале су у месечеву зраку, стражар кашљуца под једном стрехом, свеће свуд погашене, само још у Ђуковој механи гори лампа. Унутра, момак спава на столици, а двојица играју билијара. Њихов гласан говор и лупа билијарских лопaтa сасвим пусто и непријатно одјечу по празним улицама.

Дете је, и ја сам знам да је чудновато, али шта ћу сад кад је тако било? Ја причам само голу истину.

Он прође поред механе другом страном улице и погледа у механу. Уједанпут сав задрхта, крв му тако појури у главу да му се учини хоће очи да му искоче. Он угледа свога крвника (дете је, шта он зна!) крвника који га је био - секретара Тришу. Тога он и тражи. Стаде пред капију поп Глишину и крвавим очима стаде пиљити у играча. Откуд толико срце у толишног човека!?

 „Ту ли си, угурсузе!“, прошапта дете ко какав старац, секирицу стисну, а нокти му се урезаше у длан, „Да видимо, хајване, колико ћеш ванџирити ноћас!“

Сирота мати му понављаше цели дан, иако она ко и он знаде шта је истина: „Нико те није тук`о, сине! Што би тебе јединог малтретисали? Е, свашта, ко ти ту пакост каза?“

Смрзо се јесте, ал му је сећање ко жеравица жигосало онај дан за вечност. Од жива иксана доби ручно резбарени ожиљак на леђима, а још дубљи и сликовитији на души. Ни мелеми од мајчиних додира не могаше га ублажити. Не помогоше ни руке баба Јеце, која редовито уздахне па заплаче кад му ране на леђима трљаше везикатором, а заобилазаше их пажљиво да сирће и бели лук, справљани због промрзавања, не стварају додатну бол ранама. Капи комове ракије деловаше на њег попут инхалације.

„Зар дете `вако тући?“, – шаптала је, а он је чу, „Где ће му душа!?“

Део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић

Сазнаде много о новом манастиру, чија је величина заклањала све дотад виђено. Конаци са три стране и манастир стварали су целину у којој ће обитавати и по божијим правилима радити. У близини је женски манастир. Библиотека манастира би надалеко чувена. Писари који преписиваше манастирске књиге, када би завршавали говорили су с олакшањем: „Крај рукопису. Слава нека је Богу!“ Понекад су грешили, губили концентрацију, били гладни, уморни и поспани, а кривица се редовно на њих сваљивала. Разумеде их јер и сам имаде задатак да једну преписује. И, гле чуда, писање му се омили! Написане речи сада замењују сузе и доносе олакшање.

Било је ту свега што му душа тражи: писаних старинских јеванђеља, а нека од њих и са минијатурама. Имаће и минеј, који садржи промењљиве молитве за сваки дан у години. У ризници се налази богатство. У њој је чувана историја. Он, Вучко, добиће кључ за улазак у то најмистериозније место на свету. Као да дође самом богу на праг.

У том истом манастиру боравише повремено најзнаменитији српски писци, један чувени слепи гуслар, као и научник светског гласа који се ту, на извору Ш. излечи од колере. И још многи, ал` они нису за ову причу важни. Јер... ово је прича о Вучку.

Смешила му се прилика да остари у окружењу о каквом је сањао у бесаним ноћима, док би се месец огледао у Сави к`о Нарцис, а звезде залудно утркивале која ће му пажњу привући. Чим би сунце најавило свитање, месец и звезде би се склањале попут тајних љубавника. Сунце није имало друштво. Хтело је месец за себе, а он, правећи се моћнијим него што јесте, остављао би повремено савим бледу сенку на небу. Месец је чезнуо за друштвом и обожавањем малих звездица, гасећи по неку из чистог ћејфа. Моћно сунце бејаше за њега прејако.

Неким људима, попут сунца, суђено је да буду вечно сами.