ТЕШАН
 |
| Др Лаза Лазаревић |
Лепо је летње јутро у оно доба године кад ноћ, крадом
и истиха, као лак вео, чисто видљиво застре поља и ливаде, шуме и горе, и док
тренеш, ње већ нема и са стране којој се крстимо већ бледи, па одмах црвени и
замало припече. Не би човек ни знао да је ноћ кад не би сасвим другачије
мирисало сено, цврчао попац и река разговетно и јасно шуштала као да вели: још
мало, па зора! – И, ето, већ је посукнуло све; али лаке капљице једва имају кад
да падну на клас, камен или врх од букве, а тек сунце оном небеском метлом
пређе и на часак све посуши, и људи и не знају кад пре клепају косе и бришу
зној с чела.
У тако једно јутро изиђе Тешан, млад, здрав, пун
момак, из вајата. Стаде лицем према истоку, истегли добро руке и леђа, и испе
се на прстима, па онда дуго и задовољно зеваше:
- Ааааа! А!