ТЕШАН
 |
| Др Лаза Лазаревић |
Лепо је летње јутро у оно доба године кад ноћ, крадом
и истиха, као лак вео, чисто видљиво застре поља и ливаде, шуме и горе, и док
тренеш, ње већ нема и са стране којој се крстимо већ бледи, па одмах црвени и
замало припече. Не би човек ни знао да је ноћ кад не би сасвим другачије
мирисало сено, цврчао попац и река разговетно и јасно шуштала као да вели: још
мало, па зора! – И, ето, већ је посукнуло све; али лаке капљице једва имају кад
да падну на клас, камен или врх од букве, а тек сунце оном небеском метлом
пређе и на часак све посуши, и људи и не знају кад пре клепају косе и бришу
зној с чела.
У тако једно јутро изиђе Тешан, млад, здрав, пун
момак, из вајата. Стаде лицем према истоку, истегли добро руке и леђа, и испе
се на прстима, па онда дуго и задовољно зеваше:
- Ааааа! А!
Тешан је стао пред врата малена вајата у коме је спавао са својим оцем Глигоријем. Обудовљена сестра му спавала је у маленој кућици ближе вратница. Осим њих троје, више никога није било у целој кући, а и „кућа“ се састојала само из оне кућице у којој је Цана и лети и зими спавала и оброке спремала, вајата у коме су лети спавали Глигорије и Тешан, једног амбара, маленог чардака, на коме већ опада пруће којим је преплетен, једног наслона за кола где је зими цептио и једини коњ кога су имали, и најзад, већ из свињца који је “lage artis” био уза сам бунар, те су двоје, троје прасади и крмача, кад је год ко пио воде из кове, остентативно захтевали – или, ако ћете, ишчекивали – да се остатак из кове сручи на њих, или бар у њихову каљугу.
Унаоколо је било неколико шљива. Зељов, који је двадесет година веран члан куће, спавао је
лети у корову кога је било свуда око куће, а зими под наслоном. Волео је
страшно појести полог, и нимало и никад није умео довести у везу тај свој
поступак са жарачем који му је на више места испрогоревао или издро кожу. На
све те инсулте он је филозофски подвијао реп и климајући главом само утолико
трчао, уколико је по његовом дугогодишњем искуству преко потребно било да га
жарач не стигне још који пут до коприва. А одатле – Црвено море! Тамо није
смела ни босонога Стана, ни обувен Глигорије, а Тешан већ, зар по доброти свога
срца, није никад ни мислио на какав агресиван поступак и једино што би бацио за
њим как`у каменицу која би се десила при руци, или опсовао славу псећу.
Могао бих вам још представити пет-шест отрцаних
кокошака и толико каљавих патака, итд., али то су све так`е случајности о
којима се не води рачуна у тој мери да ће Тешан, ако би их видео на своме
дувару, с дурунгом дотле трчати за њима док сам окупан у зноју свога дебелога
тела, не би унео у кућу за ноге или за шију мртву живину и, зевајући, бацио
Стани пред ноге с речима:
– Испеци-де је, славу јој гушчју!
Ааа! А!
Само у так`им приликама показивао је он своју већ
масно дегенерисану сангвиничност. Некад је он чак и сањао како се Зебићева куја
или прасе заглавило у врљике, а он прошцем удри, удри! „Славу му свињску!“ Али
већ од своје седамнаесте године поче он опуштати трбух и круг својих мисли
рестринговати на јагњећу плећку и лулу дувана. У деветнаестој години он је већ,
са завиђења достојним зналачким држањем,
похотљиво мирно седео крај казана и чекао кад ће поцурити прве капи на табарку.
Да, живот је навика. Седети крај казана и зевати, и
по хиљадити пут свирати La priere d`une vierge 1 и зевати – свеједно! А још лакше је свирати ако
човек не пије ракију, и још лакше седети крај казана када човек није музикалан.
И само лудак осуђује једно или друго!
Дакле, да се вратимо одакле смо почели! Тешан је
зевао: Аааа-а! Издизао се на прстима, а руке, опет, високо преко главе саставивши,
кршио је прсте. Широка нога остављала је утиске у иловачи тако правилне, да би
их какав Вирхов, који тражи примитивну ногу, хватао у гипс, а дубок дах гдешто
би ласно заљуљао лист од липе која се снисходљиво спуштала до пред сама врата
вајата.
Тешан је нешто дремљиво, далеко и дубоко мислио, али
кроз његово полусано стање једва да је од свих тих мисли доспевало до свести
неко пријатно празно осећање коме је основа у желуцу и које се најпре кришом и
као галичући диже навише, док се замало без икака околишања не сконцентрише на
карлицу с млеком. Он се пљусну два-три пута водом на бунару из кове коју је још
синоћ неко пуну оставио на сантрачу. Одмах после тога су се на карлици млека
опажали беличасти нестали трагови негдашње садржине, а на брчићима Тешановим
белусао се кајмак, те је то све, с његовим лицем, изражавајући се митолошки,
давало слику задовољне богиње савести! – Сад је свршена интродукција. Сад је
опет дошло једно велико и одсудно аааа-а! Опет је се протеглио, напунио лулу и
опсовао труду славу, али без икаке љутње што је није могао одмах наћи. После
тога су се дизали миришљави колутови
дима правећи мале облачиће кроз које као да је примао умирујуће поруке из само
њему знаниx предела.
Доктор Маричић је стајао крај прозора и пажљиво
посматрао Тешана кроз завесу. Из луле га је галачљиво дражио најфинији турски
дуван, а кава коју је тетка Василија најбоље спремала у великој машини,
дозивала је сећања. Уз омиљени напитак, мирисаху још и врући уштипци и млад
сир, те пекмез од шљива, а све бејаше сервирано на тацни прекривеној веженим
миљеом. Маши се за један, ал` га мучнина тако састави к`о да стомак наслути
опасност у ономе што је к`о дете највише волео. Зато само отпи гутљај каве и
одустаде од јела. Рука му дрхташе, а шољица заигра на тањирићу. Мршавим прстима
је умириваше.
- Дела, док је топло! – показа тетка на уштипке. Да
је не увреди, намах узе један, пресече га на пола, премаза сиром и загризе. Она
се забринуто осмехну, уздахну, па ипак задовољна поступком изађе на кратко у
кујну. Миша провири кроз пенџер на двориште, а доле мачка лежи тик под њим и
облизује се. Канда ју је мирис привукао. Баци јој уштипак и испљуне залогај из
уста. Просто га дође стид од учињенога, али мачки то не сметаше чим смаза, а
тетка не виђаше, па то онда бива као да се није ни догодило.
Књиге му стајаше уредно сложене у отвореном коферу.
Е, када би тај неми сведок његових путешествија могао писати о срећи и несрећи
које су га пратиле и које су се смењивале редовито или пак долазаше напоредо,
или како је у клупко умотавао недосањане снове, исписао би томове књига.
Посматра најновију књигу из медицине на француском,
отворену на столу. Просто га обли милина при помисли на богатство које она носи
и привилегију да је поседује.
- Једи, сине, да се мало поправиш и ојачаш. Твоје
науке те не научише како себе да лечиш, него само друге? – па одмахну руком
гледајући „D'anatomie”, к`о у нешто претеће, страно и злокобно. – И мој
Крстан само што не стигне од оваца, па можете прошетати и ухватити чистог
луфта.
Њене речи вратише најлепше дане детињства. Крстан се
оженио, добру жену и децу имаде, који помало зазираше од рођака доктора. К`о да
им беше мало непријатно од њега. Само је тетки био онај мали Миша који лако
побољева, коме се дах скраћује када је узбуђен, уплашен или када трчи. Једини
лек за његову бољку била је јака храна коју је она с великом пажњом
приправљала. Комшиницама се хвалила како је живео у другом царству, изучио
науке, оженио се богаташком ћерком у престоници, постао признат лекар да се и о
самом краљу брине. Брине се о мајци и помаже сестрама. Да његовој памети и
поштењу нико на мегдан није изашао.
Сви су слушали отворених уста замишљајући његов живот
као бајку.
А он, већ исцрпљен од честих прехлада, досадног
кашља, несносно упорне температуре и даноноћних обавеза, гледаше у њихов мир
као у рај.
Послагане чисте кошуље, одела по последњој моди,
угланцане ципеле да се на њих можеш огледати, чибук од абоноса са ћилибарским
такумом, најфинији дуван, свилене махраме, те докторска ташна од јухте
изазивали су страхопоштовање. Некада су све те ствари и у њему будиле дивљење и
тихи понос на вољу, снагу и истрајност да издржи дуге године школовања и
оскудице.
Дивиле су му се девојке, те тајно га прижељкивале за
себе. Али коју год да његово срце пожеле, мати имаде нешто против ње. Никада
она не рече равно и искључиво да забрани, него увек наоколо погађајући баш тамо
где не треба и чинећи да њено мишљење узима за своје. Остављао је један по
један сан за собом. Можда је свака срушена љубав однела са собом део снаге, део
оног душевног варива који покреће мишиће и даје снагу телу. И кад је оженио
побратимову сестру, богаташку ћерку, њој ни онда не би право. Али од тада више
није говорила ништа јер бејаше касно. На лицу јој се увек осликавала брига.
Била је у праву, по први пут. Неподношљива хладноћа жене угасиће и најснажнијег
човека, а како не би њега који у души више бејаше песник него ли ишта друго.
Истина је, колико год се трудио да удовољи другима,
никоме није успео. Себи понајмање. Зашто је то тако све било, никада није могао
докучити. Или је можда истинита она
изрека да „каква те колевка заљуља, таква те лопата загрне“. Терет његова
живота само је с годинама мењао облик. Притисак је остајао исти.
Крстан донесе вест да је Тешан испросио и довео у
кућу Мару Лукину. Знате, то је најмлађа кћер Луке казанџије. Обећао је кћер
Тешану када је са старим кумом дошао у прошњу. Мара пристаде к`о што и доликује
добро васпитаној девојци. Једини услов што јој постави би тај да му у сестру не
дира. „Кад већ остаде обудовљена, нека по својој вољи одлучи хоће ли се поново
удавати или неће. Она нека брине око куће, а ти у кући и о деци, ако нам их бог
да, и миран пос`о свима!“ – рече Тешан и сви се сложише. – „Немој се шта
замерити њој, тако ти бога, а мени како `оћеш!“
Позва их стари Глигорије на част.
– Позовите и господина! – викну радосно.
Тетки не би право што Миша иде, али се Крстан
обрадова. Узе ракију, фишек каве, неколико румених јабука, обуче најбоље што
имаде па пођоше. Тетка извади из фиоке велики рахатлокум са орасима.
– На, понеси, биће им мило!
– Али то је за вас...
– Ред је... Деца имају бомбона што си донео.
Стари Глигорије по кући лебди, рекло би се да ногама
под не дотицаше. Узнесе га ново чељаде у кући, к`о да се врати у младост и
време када је он своју Јулку испросио. Отера из главе њену прерану смрт и живот
са двоје нејаке деце. Отера и помисао да он уместо ње дочекује снаху на прагу
јер тако налажу ред и обичаји. Све је њихово од срца, једноставно, чисто и из
душе. Сестра Тешанова љуби Мару уместо матере, па и она веселница процветала
што још једно женско у кућу уђе.
- Добро нам дошла, сејо! Да нам ускоро деца по двору
играју! – па задрхта од жеље за дететом јер не имаде среће да их сама има.
Уђоше у тиху свечаност прескромног сељачког дома. Би
то кућа у коју књига никада није ушла. Све ту бејаше заустављено у времену.
Рекло би се да где је покојница шта оставила, Глигорије не даде померити.
Тешан блиста од унутрашње светлости к`о да је вулкан
у души прорадио, а очи му с поносом гледају негде изнад гостију. Иза Мише
стајаше Мара носећи шољице са кавом и чашице за ракију. Окрену се доктор,
погледа младу и трже се лагано. Није очекивао такву лепотицу. Смеђа коса јој
пала до пола леђа. Увезала је вешто махрамом на којој су извезени црвени
цветови. И то црвенило је њеном правилном лицу додавало белину и сјај. Обрве и
очи исто смеђе, као боја чоколаде коју они никада нису видели ни пробали.
Девојачки струк би наглашен прегачом, а бела вежена кошуља треперила је од
убрзаног даха. Све на њој је певало и указивало на лепоту младости, чистоте и
радости.
Ухватио је поглед упућен Тешану и благи осмејак у
углу усана. Затитрала јој у оку искра дотад невиђена на сеоској девојци. Брзо
спусти дуге трепавице, а потом и послужавaoник. Руке јој благо дрхташе, а доктора изненади
нестварна белина и нежност прстију сеоске девојке. Тешан, ко да му прочита
мисли, вели:
- Моја Мара је најмлађе Лукино дете, а имаде их он
десеторо. Чуваше је од већег посла. Вазда је уз мајку била, а ова је штитила.
Једаред сам наишао када јој мајка косу чешљала на доксату. Ја нешто лепше до
тада не виђех! – гласно се насмеја, па рече: – Сејо, оцо, морамо је и ми чувати
к`о и они!
- Само да ми унука роди, ко краљицу ћу је пазити! –
повика Глигорије, па се загрцну к`о да ће заплакати. – Иди ти кћери код Цане,
она ће тебе у све упутити. Знамо се ми и само служити.
Када Мара оде, Тешан задавољно зевну: – Аааа! А!
И тако, дуго у ноћ се славило. Миша се сасвим опусти.
Од Тешана сазна после неколико чашица ракије да је он Мару већ одавно бегенисо.
Ал` га занимало да л` је исто и с њене стране.
– Велим оцу: „Ја бих њу и ни једну другу!“ А он
мени на то: „Ти ћеш с њом старост дочекивати, не ја. Из добре је куће, не може
ни она бити лоша. И... што би ко тражио девојци махану? Та свакоме би се нашла.
И нама и њима, и свима.“ Једини човек који ми се чини да за махану не зна, то
сте ви, докторе Маричићу!
Доктор се трже. Већ га у грудима почело стезати, а
рамена му се наспрам Тешанових учинише још мања. Руке слабашне к`о женске да
су, а не мушке. Не имаде он више снаге као некада болесника окренути, него то
чињаше други уместо њега.
- Нема човека без махане, пријатељу мој!
Ето, у брду, у повећем селу са двесто кућа упознаде
човека припростих навика и манира, који љубав носи лепше и боље него
најучевнији људи данашњице. Виђаше девојку, миљеницу куће, која од њега, стене
од човека, направи јунака са вољом од рахатлука. Ех, шта лепа блага женска реч
може учинити, то ни једно богатство не може купити. И шта благи поглед и додир
девојке која тек што из детета ниче, може урезати на горштачком лицу, то ни
најлепше арије, мелодије и сви страни језици овога света не могу изазвати на
лицу интелектуалца. Доиста, љубав је чудновата и може попут нејнежнијег цвета
никнути у камену.
Када је тетки врло обазриво причао о претходној ноћи,
а све пазећи да не помисли како пореди Тешана са Крсманом, а Мару са њеном
снахом, којој доиста не имаде шта замерити, рече му мудро и прекорно:
- Не гледај у туђи тањир, нег` у свој и у кашу коју
си сам закувао!
Не рече јој да се њега питало и да су околности биле
боље, све би било другачије.
Дуго је у ноћ дозивао у сећање очи сличне Мариним,
које су га миловале топлином попут ових што вечерас гледаше Тешана. Међутим,
мати рече за њу: „Није ти пар! Ти како хоћеш, ја ти се не мешам у избор...“
Одустао је од девојке због матере. А била је то ћерка очевог великог пријатеља
који их је многим добром задужио.
Дуго је био заслепљен белином њеног лепог лица,
мекоћом руку и мелодијом гласа који га је одводио у центар вртлога руже
ветрова. И те ноћи, после дуго времена, ветар је дувао преко његове постеље.
***
Када би одабрали сто људи за анкету где су за одабир
њих двојица, то јест да буде стављен у избор Тешанов и докторов живот, заклео
бих се свим на свету да би се за докторов машило свих стотину. Тешан би,
извесно, узео свој.
А доктор? Ни себи не би признао.
 |
| Снежана Писарић Милић |
1 Девојачка молитва , музички комад; због
његове лакоће обично га свирају почетници.
 |
| (Не)довршене приповетке "Тешан" и"Секција" др Лазе К. Лазаревића се налазе у посебном додатку књиге "Писма из Сомбора" |
No comments:
Post a Comment