"GOSPA OD PERA" - VANJA PETROVIĆ

GOSPA OD PERA

Ona zna da šeta preko nemirnih voda,
ima je i u pustinji iza divljih kaktusa,
u očima joj lije Aurora Borealis
a iz duše pušta sedefaste golube.


Možete je sresti među roniocima Ama,
na snežnim vrhovima namiguje Suncu,
bagremov med lije po jeziku gorčine
i podiže toteme osušenim suzama.

"ERUPCIJA" - VANJA PETROVIĆ

ERUPCIJA

Uplićem ti tela sirena u kosu,
mirišem zabludelu misao  na prevoju boka,
drhtavim krilima gladim ti bedra i
nespretno po leđima mape urezujem.

Osećam vrelinu uzavrelog pulsara,
gori umiruća zvezda  nad tvojom dojkom
nadima se i dahće dijafragma,
telesni sokovi na pipetu cure
i u pohotni vir se stapaju.

"SA ONE STRANE VREMENA" - VANJA PETROVIĆ

SA ONE STRANE VREMENA

A sve je nekada mirisalo na dunje i orahe poparene mlekom na čaj od belog sleza u okrnjenim šoljicama, na medenjake i štrudlu od maka, marcipan i pitu od jabuka sa cimetom u šarenoj kutiji na izbledelom heklanom stoljnjaku i sve je tako lepo stajalo na klimavom drvenom stočiću ispod prozora sa pogledom na baštu rascvetalih jorgovana i raspuklih lubenica…

"EONSKI POKROV" I "CIRCLUS VITIOSUS" - VANJA PETROVIĆ

EONSKI POKROV

Kad se krene kraj u čoveku
naglo, moćno, nepoznato,
kad umorni predah
ka večnosti udahnemo
stalni, teški, nepresušni
i na odar polegnemo,
hladan, vlažni, neželjeni,
kad pogled nam slepi
zaluta i ćuti i strepi
a mraz se uvlači
večni, ohol, nenadani,
snemoćale ruke traže
dugo, tužno, otežalo
pokrov od trave zelene
dobro znane, osećane,
da pokriju nestajanje
neumitno, kobno, neslućeno.

"PUSTINJA ŽIVOTA" - ZORKA IVANOVIĆ

PUSTINJA ŽIVOTA

Kad bi čovek mog`o
pre rođenja znati,
gde će dušu prostret,
kome će je dati,
pa da samog sebe
sapliće il` vine,
po svom nahođenju
da zvezde dodirne.

Putevi su čudni,
nahođenja razna,
iskušenja i zov
prevare nejaka,
dok još ne doraste,
ljudski ne progleda,
zadoje ga znanja
pogrešnog vremena.

"SKADARLIJA" ZORKA IVANOVIĆ

SKADARLIJA
(iz zbirke pesama 
"Iz vratnice sećanja")

Skadarlija

Za kafanski stolom,
so, kuvana jaja,
muzika s ponosom,
ona starogradska,
dok prinosim ovih
mojih šez`es leta,
na ulazu pitam
da li kome smetam.

"KAMENOM OBELEŽENA" - MIRA D. ŽIVKOVIĆ

 

Kamenom obeležena

sa Čeva
Durmitora..
Umivena vodama Morače i Lima
zamoljena i od roda i od Boga
da te čuvam gde god krenem

"TIŠINA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

TIŠINA

Išla sam stazama detinjstva
vraćala misli i snove,
lutala prašnjavim putem
gde me detinjstvo zove.

Volela u sebi malu devojćicu
lepih dugih uvojaka.
Vraćala se u detinjstvo do bake
i jela iz šerpe pune uštipaka .

"TREĆI TANJUR" - STJEPO MARTINOVIĆ

Stjepo Martinović

  

TREĆI TANJUR

Običavam listati novine otraga, ali ne i pogledati osmrtnice... ne samo stoga što mi onaj o čijem odlasku mogu saznati takvom obaviješću, kao dotepencu, teško može biti pripadnik rodbinske, ili generacijski bliske galaksije. Zato sam kao poticaj iz onostranosti razumio poriv da toga petka, uz espresso u kvartovskom kafiću – polazeći od golemih sisa na „antifasadi“ lista prema televizijskom programu, vremenskoj prognozi... – zastanem i na partama... i protrnem nad objavom: Marta Magdalenić, nakon duge i teške bolesti... u 47. godini... ožalošćena kći Sanja.

I nitko više!

"BELA RUŽA" I "CRKVENO ZVONO" - MILICA ARANĐELOVIĆ

BELA RUŽA

Hoćeš li mi danas pokloniti cvet.

Ti mene ne znaš, ja sam  ptica.

Željna sam nežnog mirisa sveta

što svake jeseni čarobno procveta.

Pokloni mi danas ružu belu, omiljenu,

rakošnu, da sanjam kao u najlepšem snu.

Mirisom me opij da se čarima razuzdam,

u divnom zanosu da se  predam. 

"MIHOLJE LJETO" - STJEPO MARTINOVIĆ

Stjepo Martinović

MIHOLJE LJETO

S Ivanom Badovincem dijelio sam najoporiji zagrljaj srednjoškolskih godina, mučno zajedništvo nalik bratimstvu sijamskih blizanaca – u neprekidnoj potrazi za skalpelom kojim ćemo okončati tu strašnu simbiozu, pa makar obojica skončali na operacijskom stolu. Nepomirljivi, koliko god mogu biti temperamentom razorno oprečni južnjaci, a osuđeni na dvorište među vratima starosjedilačke kuće mojih roditelja i betonske potleušice njegovih, redovito bismo se zatekli na suprotnim stranama u nadmetanju za naklonost vršnjakinja, na nogometnom igralištu, među vaterpolskim vratnicama... za naguravanja u sipljiv autobus prema Gradu, koji je mene nosio u gimnaziju, a njega u pomorsku školu.

"ZLOPAMTILO" - STJEPO MARTINOVIĆ

Stjepo Martinović

 ZLOPAMTILO

Između urednika Domagoja Franjića i mene nikad se nije dogodio početak jednoga divnog prijateljstva. Posve različiti, a ni najmanje obojeni suprotnostima što traže jedna drugu kao maslinovo ulje kaplju kvasine, u najboljim smo se danima samo šutke podnosili. Svih ostalih, njegovo mi se ime (iz duboke averzije) redovito prometalo u Domagnoj Sranjić... a što li je on o meni mislio, mogao je izmaštati i netko s IQ-om u razlomku.

"BILA JE ZLOSTAVLJANA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

        BILA JE ZLOSTAVLJANA 

        Ovoga puta je pakovala stvari za dalek put. Sada je odlazila zauvek, iseljavala se iz Srbije, udaje se za Rusa. Slučajan sustret. On, nežan mlad i lep, plavih očiju, zgodnog tela. Srpski je govorio simpatično sa ruskim naglaskom, radio je za veliku kompaniju koja je kupila srpsku firmu. Lepo je zarađivao i sada je sa puno para i nežnom devojkom rešio da karijeru nastavi u rodnoj Rusiji u voljenoj Moskvi. Bili su zaljubljeni . On je stalno grlio i ljubio, držao za ruku neprekidno kao da se bojao da će mu pobeći, a nije znao da je on njena prva prava ljubav i da je rešena da život provede sa njim daleko od svoje Srbije koja joj više nije pružala nikakvu perspektivu za bolji život . Odlučili su da život nastave u Moskvi, jer tamo je ipak bolje. Bili su oboje školovani, i mogli su da planiraju siguran i lep život. 

        Sela je na svoje nove bordo kofere. Uvek je volela da putuje damski. Obraćala je pažnju da joj ništa ne nedostaje, i uvek je imala puno stvari koje su joj stalno bile neophodne. Nije uvek bilo tako, ali je to volela i uvek tako radila.

  

POEZIJA - RADE ADAMOVIĆ

Šetam

kroz hrastov gaj,
čujem
gdje šapuću grane,
češu se
jedna od drugu
i one se
umivaju.

Mahovina
i sitno trunje,
lepršavo
skaču sa grane na granu,
i poput slavuja
nestaju
na mekoj zemlji
uvelog lišća i trave.