U S., februara 2014.
II Pismo
Naša susretanja nisu slučajnost, iako Vi mislite da je tako.
To Vas moja duša, bačena svilena maramica izazova, priziva na skrovita mesta. Vi dolazite i kada ne želite. Kroz najveće vejavice, orkanske vetrove, dugotrajne kiše, izranjate u moju stvarnost poput školjke iz mulja nataloženih uspomena.
Moje male ruke nestaju u rukavima Vašeg kaputa. Skrivate me od radoznalih pogleda. Zašto? Ne marim ja za njih! Ja tražim u Vašem pogledu tačku oslonca, svetlost mikrokosmosa i titraje sopstva, iz kojih sve polazi i u koje se sve vraća. U toj orbiti mi postojimo. Zato ću nas iz ovakve stvarnosti preseliti u snove. Jer, ako to ne uradim, nestaćemo zauvek, kao one manastirske sveće, vrelinom leta spojene, ostavljene da zagrljene dogore u polumraku.
Molim Vas samo jedno, gledajte me u oči dok govorim.
Bojim se, svaki put, kada pogledam Vaše oči, zagledane negde tamo, u ništa, podsetite me na majčinu sliku obasjanu majskim suncem na toplom crnom mermeru.
Gledam oči koje ne gledaju mene, nego negde tamo, kao i Vaše, odlutale u predele odakle su, nekada davno, sa koferom nade i straha, pokušale da tuđe ognjište pretvore u svoje. Nekada plave, nekada zelene, kao voda Drine u predvečerje. Hladnije od virova na njenim krivinama. Glasom je rajsku tišinu pretvarala u huk matice u ponoć. Ponekad me njen glas iz sna probudi. I tako, ja dođem, budem i odem, a da me ne pogledaju. Kao da me nema, i kao da me nikada nije bilo, niti će me biti. Zato više ne odlazim, kada me tu, u njenim očima nema.
Ima li me u Vašim?
Ne bih ja Vama pisala o mojoj i njenoj ljubavi, koja je bila i ostala nejasna i nedokučiva. Pišem Vam o pogledima i sličnosti.
Nekada su ovakva pisma zaključavana u dnevnicima. Slabosti se skrivale na tajnim mestima. Ne ide mi to skrivanje, i Vi to znate. Pišem, pišem, a jata uplašenih ptica doleteše na dušu ponovo. Znam odakle dolaze, ne znam gde lete... uvek nekuda, i po svom ćejfu.
Da se zvezde ne ugase, jer plaši me crno nebo, pričajte mi o večnosti. Samo me igrom reči možete umiriti i iznova sebi vraćati. Čarolija ispletenih stihova vratiće nas nama, na naše crno nebo sa belim zvezdama.
I za kraj, jer ponoć je odavno prošla, uz želje za mirne snove, ponoviću - Ako želite moju ljubav u trajanje pretvoriti, gledajte me u oči dok govorite.
No comments:
Post a Comment