INDIJANAC IZ SOMBORA - Lazar Rockwood, kanadski glumac srpskog porekla

Piše: Miodrag Jakšić, fotografije: privatna arhiva                    

                      ONA magazin, broj 57, 20.11.2013.                  

  Lazar Rockwood, kanadski glumac srpskog porekla 

INDIJANAC IZ SOMBORA

Ime mi je Lazar. Lazar Rajić. Sin žene nemirnog duha, Stevke Prodanović, koja je umrla na porođaju. Imao sam samo tri godine. Pričao mi otac da mojoj majci vulkan u duši nije davao mira, baš kao ni meni. Sa drugorođenim sinom u naručju, čiji plač niko nije čuo, otišla je u zasebne odaje raja, tamo gde mladi ljudi odlaze.

Sin sam oca Miroslava Rajića, nadzornika pruge u Somboru. Bio mi je i otac i majka. Voleo sam ga najviše na svetu. A on nije verovao u mene. I to me bolelo.

Unuk Dadin i Lazarev.

Brat Stevanov.

Muž i najbolji prijatelj Mone Rheaume, koja je snove o glumi prepustila meni.

Potom, glumac Lazar Rockwood, koji je, posle mnogo uspona i padova ostvario američki san.

Sada, nakon toliko godina, samo LAZAR.

       Ovim počinje knjiga "LAZAR od salaša do Holivuda", autorke Snežane Pisarić Milić, koja je promovisana na ovogodišnjem Sajmu  knjiga u Beogradu (IK "Arte" Beograd, 2013. godine). Knjiga predstavljaromansiranu biografiju kanadskog glumca našeg porekla, Lazara Rajića (u filmskom svetu poznatom kao Lazar Rockwood), koji je stekao svetsku slavu glumeći u holivuskim hitovima, sa najznačajnijim glumcima današnjice. Ono što je specifično za ovu biografiju jeste to da se Lazar i autor nikada nisu videli.

KAD SRCE DRHTI

          Otac se mogao zakleti da ja sa filmom ništa neću uspeti, da ću prokockati godine i život u pokušaju da nešto uradim.

Milenkov ujak Matijas je ispoštovao moju želju da odem iz Nemačke. Odveo me na železničku stanicu i kupio kartu za Marsej. Imao sam samo mali crveni kofer i adresu porodice Bogdanović koja je živela u Marseju. Da, i sto osam nemačkih maraka. Nisam bio siguran ni da li je adresa tačna. Samo sam bio siguran da želim otići u Francusku, jer tamo su Alen Delon, Žan Pol Belmondo i drugi…

Neka viša sila je želela da stignem do Marseja, prođem dve granice, a da me ne vrate...

...Druga granica. U Cirihu promenim voz. Nekako sednem u kupe, mada je bio prepun. Mislim da više ljudi u vozu nije moglo biti. Kuda su toga dana krenuli nisam mogao saznati. Do granice sa Francuskom ima četrdeset minuta vožnje. Od straha mi probijao znoj, drhtalo srce. Šta ću uraditi ako me izbace iz voza jer nemam vizu, a nazad u Jugu neću da idem? Neću da idem kući! Ja moram stići u Francusku. Moram ići za svojim snovima. Nikako da prođe tih četrdeset minuta. Čitava večnost.

Pogledam na sat kod jednog putnika i iznenadim se. Prošlo je više od jednog sata. Razumeo sam iz razgovora putnika da smo već u Francuskoj. Da li zbog užasne gužve u vozu, ili ko zna zbog čega, tog dana voz nisu zaustavljali na granici. Znači, uspeo sam! Mojoj sreći i olakšanju nije bilo kraja. Stigao sam u Lion, rodno mesto Alaina Delon-a. Prošetao malo gradom, ne verujući da sam tu. Zatim, sednem u voz za Marsej.

Marsej je fantastičan grad, prelep i gospodstven. Taksisti pokažem adresu i on me, bez reči odvede pred neki kompleks zgrada. Tada sam se prvi put uplašio pomisli šta će biti sa mnom ako ne nađem Bogdanoviće. Neverovatno mi bilo da sam mogao imati sreće da pređem dve granice, a da se izgubim u Marseju i ostanem prepušten sam sebi.

Izađem iz taksija, a ispred zgrade igraju se deca. Pitam ih za Bogdanoviće. Jedan klinac mi reče da sam ispred vrata gde oni stanuju. Vrata se širom otvore i na njima se pojavi teta Sofija Bogdanović. Koje je to olakšanje bilo.

SAN O GLUMI

Lazar je zatim otiao u Kanadsku ambasadu, nekako objasnio da nema papire i da želi kao emigrant da ide u Kanadu jer tamo ima ujaka koji će ga dočekati. Opet ga je poslužila sreća...Ambasada mu je obezbedila avionsku kartu i pasoš. Posle je ujak platio njima.U knjizi stoji: 

U Somboru niko nije znao da sam napustio Evropu i otišao u Kanadu. Mojima nisam javio ni da sam otišao u Marsej. Dugo se nikome nisam javljao. Nisam imao želju da objašnjavam svoje postupke. Bojao sam se i toga, da ako nekome izgovorim kuda i zašto idem da bi se svi moji planovi izjalovili i propali. Kasnije sam od Indijanaca naučio to, da kada čovek nešto planira ne treba da priča o tome, još manje da se hvali unapred. Tek kada se nešto desi i bude gotovo izgovara se. Jer, okolina ljubomorom, negativnom energijom koju zrači može da ti pokvari sve planove. 

Sa Majklom Medsonom

Sa Robertom Davijem 

Sa Entoni Hopkinsom

Sa Rodom Stjuartom

Kada pomislite na detinjstvo i odrastanje u Somboru, koja je emocija dominantna?

Tuga. To je prva i najjača emocija pri pomisli na Sombor. Odmah pomislim na porodilište. U istoj zgradi gde sam se ja rodio, moja majka i brat su umrli nakon tri godine. Ja ne volim tu zgradu. Sećanje na Sombor je sećanje na nju, na njenih dvadeset i šest godina. Toliko je imala kada je umrla. Svakodnevno sam kao đak, posle kao momak, prolazio kraj porodilišta, ali uvek drugom stranom ulice.  Da sam sada u Somboru, bilo bi isto.

Možete li se setiti trenutka kada se pojavio san o glumi, ili ideja da odete iz Sombora?

Prelomni trenutak je bio film “Buntovnik bez razloga” i Džems Din u glavnoj ulozi. Sam sam bio buntovnik bez razloga. Ili, samo, tako mislim. To, da je bez razloga. Preterano sam emotivan.  Zato sam voleo Džems Dina. On je prvi veliki glumac, koji je igrao glavnu ulogu u filmu, i plakao. Do tada to niko nije uradio.  Pokazao je emociju koju veliku glumci toga doba nisu pokazivali. Kao da se sa njegovim suzama pojavila neka svetlost u mojoj glavi. Ideja, da  mogu i ja tako kao on, biti glumac. Moje detinjstvo i mladost prošli su u maštanju o glumi i fudbalu. Zbog toga ništa drugo nisam mogao ni raditi, jer mi misao, posebno o glumi, nije davala mira.

Da li je postojala podrška za takve snove?

Nisam imao podršku ni od koga! Ni porodice, ni prijatelja. Niko mi nije bio oslonac. I niko nije razumeo moju želju. Kada se rodite u Vojvodini, u sredini gde se neguje kult zemlje, tamo gde je zemlja sigurnost za porodicu, početak i kraj svega, bavljenje glumom je nešto potpuno neshvatljivo i neozbiljno.   

Pošli ste u svet sa malim crvenim koferom. Kakva je to snaga, ili kakve  misli prate takav put?

Bilo je straha, ali samo na kratko, u nekim prelomnim momentima, i u ozbiljnim situacijama. Inače, krenuo sam na put sa strašnim veseljem, nadom. Bio sam mlad, bezbrižan, nisam razmišljao o preprekama na putu. Uvek sam bio i ostao optimista. Verovao sam u sebe. I to je najvažnije. Samouverenost. Ja to mogu – postati i trajati kao glumac.

- Prvo odredište na koje ste stigli, Nemačka, bilo je privremeno. Nastavili ste dalje. Otišli ste za Francusku, u Marsej, potom u Kanadu. Šta vas je zadržalo u Torontu?

Kada sam stigao u Toronto, on je imao samo tri velike zgrade. U odnosu na Marsej ličio je na veliko selo. Toronto i ja smo zajedno rasli. Doživljavam ga kao svoj grad. Volim ga. To je moj grad, moj dom. Drugog nemam. Zahvaljujući glumi provodio sam dosta vremena i u Holivudu, u drugim mestima, ali sam se Torontu uvek vraćao. Uvek sam imao osećaj da se vraćam kući.

 

-  Određeni period života proveli ste sa Indijancima. Kakva su iskustva?

Dobio sam posao u severnom delu Ontaria gde su živeli Francuzi i Indijanci. Iz dana u dan poznavao sam ih sve bolje i bolje. I sve su mi se više dopadali. Oni imaju ono što su drugi narodi izgubili. Jednostavnost. Kod njih je sve jednostavno. Oni ništa ne komplikuju. Oni veruju u boga, ali ne zidaju crkve. Ne traže previše. Ne robuju materijalnom. Jedu umereno. Malo govore, ali ono što kažu ima težinu. Njihova jednostavnost je ravna genijalnosti.

Oni su drugačiji narod od nas. Imaju drugačiju kožu. Pore na njihovim licima su drugačije. Oni ne vole i ne podnose alkohol. Žive zdravo. Jedan od mojih filmskih heroja, Marlon Brando, voleo je Indijance i borio se za njihova prava. Zato ga još više poštujem.

- U knjizi “LAZAR od salaša do Holivuda”, Vaši prijatelji izneli su svoja osećanja i mišljenja o Vama. Svi se slažu u tome da imaš neiscrpan izvor davanja ljubavi, dobrote, topline, podrške. Odakle dobijate energiju?

Nekada sam govorio da snagu dobijam od Univerzuma. Sada mislim da sam, jednostavno, takav rođen. Volim da pomognem. Ako ne mogu pomoći, sigurno nikoga neću rušiti. Meni predstavlja ogromno zadovoljstvo kada nekome pomognem. A pomoć, ona može biti različita.

Mnogo je žena u okruženju glumaca. Bilo ih je i sada je, verovatno, ali jedna je  četiri decenije uz Vas, Mona. Šta je to što je kod nje posebno? Znamo da je bila manekenka, prva pratilja mis Kanade, glumica u pokušaju…

Mona ima tu jednostavnost koju ja obožavam. Ona je Kanađanka, Francuskinja. Ima dobru narav. I vesela je, a to je ona osobina koju najviše volim kod žena. Često se setim oca koji mi je govorio upravo to: “Kada se budeš ženio traži ženu dobre naravi, koja će te ujutru dočekati s osmehom”. Nas dvoje smo jedno drugom oslonac i snaga, podrška.

Postoje li prijatelji za ceo život?

Detinjstvo i mladost mi je obeležilo prijateljstvo sa Milenkom Raićem. To je bilo naivno, čisto, iskreno prijateljstvo. Sa njim sam otišao u Minhen kod njegovog ujaka Matijasa. Nas dvojica smo kao reka bez povratka. Milenko je ostao u Minhenu, a ja sam krenuo dalje. Ni  jedan se nije vratio  u Sombor.

Ono zrelo, ozbiljno, dugogodišnje prijateljstvo je sa Milojem Radakovićem, književnikom, novinarom i filmskim kritičarom. Nas dvojica smo potpuno različiti, ali se savršeno razumemo.  

- Na koricama knjige je Duško Dugouško…

On je tako veseo, šarmantan, zadovoljan, a pre svega jednostavan. Ujedno je i osvajač. Može da uradi sve što želi, sa osmehom. Kod ljudi izaziva osmeh pri samom pogledu na njega. Meni je njegova veselost zarazna. I ono njegovo – nekada dobiješ, nekada gubiš…  kada to prihvatiš, nikada više gubiš. Obožavam ga. Za mene je Duško Dugouško najveći frajer.

Smatrate li da se ništa ne dešava slučajno. Tako ni susret sa Snežanom Pisarić Milić, autorom Vaše biografije.

Ništa se ne dešava slučajno. Verujem u neki karmički put. Interesantno je to, kada o nečemu najmanje ili uopšte ne razmišljamo, dogode se najbolje stvari. Od kako sam otišao iz Sombora retko sam se javljao rodbini, još ređe dolazio.   Kada sam dobio Snežanine prve dve knjige, i prvi put razgovarao sa njom, stvorila se ideja o biografiji.

Vas dvoje se nikada niste videli, čak ni preko skajpa, jer Vi ne koristiš kompjuter. Koliko je to oduzelo, a koliko doprinelo stvaranju slike o Vama.

Meni nije ništa oduzelo. Mislim da mi je doprinelo. Iako je nikada nisam video, osim na fotografijama, imam osećaj da je savršeno poznajem. Dok pričam sa njom osećam se kao u ispovedaonici. Onoj, u katoličkoj crkvi. Čuješ glas, ne vidiš lice. Kod pisanja biografije i razotkrivanja, to dođe kao veliko olakšanje. 

Zanimljiv je odabir datuma za početak  i završetak pisanja

Datum je neponovljiv, rekla mi je. To je 12.12.2012. godine. Da, rekla je i to da ćemo završiti do Lazareve subote, što je uvek negde u aprilu. Imalo je svoju simboliku zbog mog imena  ali, to je slava njene porodice.  Knjiga bi mogla biti objavljena do juna meseca, onda kada je Sombor najlepši, i sav u lipama. Ja sam joj verovao u sve što je rekla. Verujem da ono što kaže da će i uraditi. Ni jednog jedinog trenutka nisam imao dilemu.

 Prvu knjigu je poslala Vama.  Kakvo su osećanja bila kada ste je uzeli u ruke?

Koverat sa knjigom sam preuzeo u pošti, ne otvarajući je. Nekoliko sati sam je samo držao u džepu i šetao gradom. Uživao sam u iščekivanju. Tada sam sreo prijatelja, glumca Nika Mankusa, sa kojim sam otišao u kafe. On nije izdržao, otvorio je koverat. Ja sam ćutao, a on je bio oduševljen. Odmah je primetio Duška Dugouška. Znaš, glumci su velika deca. Prepoznali su nas gosti u kafeu. Pojedini su prilazili i čestitali. Bio je to mnogo lep osećaj. Dok sam je čitao, bilo mi je neobično. Jesam li to ja, pitao sam se. Ona je to tako lepo i vešto vodila celu priču, a opet, evo, ponavljam se, ona piše tako jednostavno, blisko, razumljivo.  Volim taj stil pisanja. Iz dana u dan ovu knjigu volim sve više. To je moja prva biografija, moja životna uspomena. Ujedno, i čvrsta veza sa autorom. Ono što je prvo ne zaboravlja se. Ostaje večno.    

 Jesi li Vi srećan čovek?

 Osećam se dobro zato što sam uspeo u onome o čemu sam sanjao. A delovalo je nemoguće. Radim ono što volim. Filmovima ostavljam trag iza sebe. Sa ovom knjigom ostavljamo trag Snežana i ja. Zaustavljamo vreme. Mogao bih reći da sam srećan. Srećan sam i kada hodam lako, kada dišem lako, kada sretnem čoveka koji zvižduće neku melodiju. Oduševim se jer sam sreo zadovoljnog čoveka. Rekao bih da sam zadovoljan svojim životom. Zadovoljan sam što sam upoznao Snežanu i Miodraga Jakšića, izdavača. Intuitivno sam osećao da je to dobro. Sećam se, da sam joj rekao da za izdavača potraži američkog tipa čoveka, koji brzo radi, misli, živi. Verovao sam joj kada je rekla da je Miodrag taj čovek. Prvi razgovor je potvrdio to. I verujem da će naša saradnja i kontakt potrajati, i, možda, krenuti u drugom pravcu.

 Koliko bi ti značilo snimanje filma u Srbiji?

Mnogo bi mi značilo. Život je kao krug, polako ali sigurno vraćamo se na početak priče. To bi bilo ostvarenje sna koji sam imao sa devetnaest godina.  

Autorka knjige o saradnji sa Lazarom

Snežana Pisarić Milić

Snežana Pisarić Milić: Tokom prethodne zime, svako popodne  zvuk telefona razbija tišinu. Sa drugog kontinenta, iz Toronta, Lazar mi priča svoju životnu priču. Uz vodku iz zamrzivača, kafu i cigarete raspoložen je za još jednu ispovest. Kaže, nahranio je rakune, veverice, te golubove i golupčiće. Potom, vrapce okruglaste k’o gomboce. I sam je, kaže, k’o vrabac, uvek veseo pa poskakuje. Raduje se svakom jutru.

Radujem se svakom njegovom pozivu. Ulepšava mi dane. Vraća optimizam. Budi nadu. Malo li je...

Javljam mu se iz njegove varoši, koju pamti po bogatoj tradiciji i nasleđu, pozorištu i slikarima, po ljubiteljima lepih, toplih i setnih reči, i nežnim devojkama lakih i bojažljivih koraka. Istina je da se Lazar i ja nikada nismo upoznali, iako sam udajom postala deonjegove porodice. Biografija "LAZAR od salaša do Holivada" nastala je samo na osnovu telefonskih razgovora. Malo je vremena bilo i za pisanje i za pravu sliku, ali, opet, sasvim dovoljno da bi njegova ispovest poprimila boje moje duše.

Intervju sa LAZAROM

Intervju sa LAZAROM 

Intervju sa Lazarom i Snezanom PM

Miodrag Jakšić, izdavač, pisac i ...