II део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" -

"Сага о Вучку" 

Др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић

У роману САГА О ВУЧКУ су обједиње недовршене приповетке

 др Лаза К. Лазаревића: Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка

Тужан је увод у одмор баба Вујке. Док је дан, док очи гледају, душа се разилази по околини, њу не може да притисне ни радост, ни туга, очи су јој вентили сигурности. Чим се препуни у грудима, она прхну на другу страну и кроз њих се проспе бар један део душевног варива. Али кад наступи мрак, кад ућуте тице, замирише постеља на сапун и на чистоћу, споља допиру неразумљиви гласи ноћног живота, а унутра само пуцка кандилце и миш грицка даску, па кад се и очи затворе, и то не стога што имају потребе и умора, него што је тако ред, што је ноћ и што се мора спавати – онда се разбукти чист унутрашњи живот, срце заигра као одуларени коњ. Благо ономе ко тада има макар и лепих успомена! А баба Вујка је мислила тада на своју Планинку, на Амину – по томе би она спавала; и на сина – због њега је сузе проливала, а од суза се гаси сан као ватра од дажда.

Имала је она сина. 


Јединца, Вучка. Рођеног у кратком браку са честитим Мићом казначејем кога јевтика уписа у свој црни тефтер. Волели су га и чували ко капљицу воде на длану. Како Вујка не осети мајчину љубав, ни она не знаде да је пружи сину. Али ту је добри отац Мића, он га воли више од целог света. Обожаваше га онако како то тешко болестан човек чини и који слути да неће стићи да сина до момка одигне. Волела га и она безграничном, несебичном љубављу, као најрођеније што имаше. Некако, Вујка волеше и цели свет, све људе и понекад не знаде направити дистанцу и одредити шта је више а шта мање важно. Била је другачија, а не имаде никога за узора. Никада није оговарала, завидела ил` љубоморна била, ко друге жене што су. Била је само своја. Душа јој би чиста попут воде са извора, још непомућена дугим кривудавим током. Ко да се са извора никад не помаче. Не узвраћаше јој људи истом мером, дакако, ал` она за то ништа не мари него упорно тера по своме. Ко њу каменом, она њега хлебом.

Све би добро док је Мића био жив, а Вучко мален. Ето, ако се срећа може мерити годинама нечијег присутва, она је толико била срећна. Како Мића јаче побољева, а Вучко јача, тако се црна слутња приближаваше. Мића умрије на неколико дана пре славе. Дете Вучко стоји сам крај мртвог оца и не плаче. Не плаче ни Вујка, скаменила се. Само стиска сина за руку, а он се не жали ко да му бол прија и одвлачи пажњу од погледа упућених њима. Оде Мића и остави за собом празнину дубљу и ширу од саме васељене. Од како је заклопио очи, Вујка и Вучко више среће не имаше. Вучко се поче инатити, ко да му туга Вујкина за Мићом сметаше. Ил дете хтеде да га забораве, па њих двоје наставе даље како морају. Свака мајчина суза и бол подсећаше га и на његов. Од бола се бранио играњем, трчањем, лудовањем. Јурио је преко ливада, знојио се, до даха једва долазио. После сваке трке осетио би како се оно у грлу растапа и нестаје, оно што га пече, а не зна шта је. Кући му се не иде, када га матер више никад са осмехом не дочека. Све друге дочека тако, ал њега, Вучка, увек са прекором ил` батином што је урадио ово ил` оно. И стално му понављаше оно што не треба и што га боли више од свега: „Никада нећеш бити ко отац! На ког ли си се уврно?“

И када је живот у опасност стављао, а животну завесу упорно спуштао, било је само због тога да отужно, паћеничко лице мајке више не гледа. Она му ничим не стави до знања да мисли на њега, него мишљаше само на себе, на своју бол и на свога Мићу, који је већ у гробу иструнуо, ко да сви ми који сада ходамо по земљи нећемо у њој завршити.

- Мати, ја се не могу умирити, нити у школи учити. Нешто ми не да - пожали се кад би исписан из школе. Бејаше то онда када га Ива Вукићевић потказа по ко зна који пут како је у цркви везиво концем бабу за бабу. Због тог чина требаше бити јавно бичеван пред целим разредом. Он напусти школу да избегне батине. Наредног дана освану на „црној табли“ да се сам исписо.

Мати ћуташе ко да га не чу. Сироти отац би га чуо и разумео.

После туче код отлукане, када се сва деца побише, а на Вучка сву кривицу свалише, и када му секретар Триша одреди јавно бичевање пред целом вароши, па кожу на детињем телу испресеца крвавим линијама, а понос погази и исмеја пред свима, Вујка осети да јој дете само и да га нема ко заштитити. Да га ни она у одбрану не ставља, већ напада више него ико, па тако душманима шаље ветар у леђа да му пришивају и оно за шта није крив.

Ни гласа, ни сузе дете не пусти када га крвник на мацке полего и везо. Бројало сироче ударце губећи се у болној несвестици, не усудивши се погледати икога у очи. Ни у мајку не гледаше када се кући врати окрвављених леђа. Ни она ништа не рече, нит му пребаци, него га са дубоком тугом дочека, жалећи још јаче за покојником. Тога дана она увиде шта значи бити сирота удова са нејаким дететом и да се са њим може радити што год је коме воља. Казнише га за све друге, а она нема ни снаге ни моћи да га одбрани.

Седила је на прагу када се вратио. Од стида дете у очи не погледа. Како да призна да су сами, да морају слушати јер их нема ко штитити. Крив је, ал не толико. Секретар Триша је преке нарави, злоставља своју децу и жену, то сви знаду, па како онда неће Вучка, који му није ни род ни помоз бог.

- Даће бог, да за сваки бол мога Вучка стоструко плати! – прошапта Вујка по први пут у животу, кад чу колико га пута ударио и како се над детињим телом иживљаво. Да над њим јединим, што га под срцем носила, фукара доби право да га злостављањем преваспитава.

Да зло буде веће јер не погледа сину у лице срамећи се што га не могаше узети у заштиту, не примети тиху радост на детињем лицу. Ни не наслути да он штогод ново спрема. Сиротану дала снагу идеја да се одметне у „хајдуке“, иако су предбожићни дани, а хајдука у то доба нема. Та мисао га држаше чврстим пред публиком, па издржа везање, батинање и пут до куће. И сусрет с мајком.

Није га погледала ни када јој је узео руку и ставио на своју свилену косу и тихо прошаптао:

- Благослови ме, нано, да будем јунак.

Ни тад га не запита куда иде у летњем капутићу и подераним ципелама. Тек кад јој Маринко магазџија поручи да дете из вароши оде, наслути да добра бити не може. Тада расплете косе, закука на сав глас, врисну у небо на самог бога да јој спашава дете што га од ње отераше. Одлучи умрети ако се њему шта догоди. У бунилу, које доктори називају прострацијом снаге, сасвим изнемогла од бола и кривице, понављаше:

- Крива сам што своје дете не погледах... што му руку не пружих... што га не утеших ко мајка и не пригрлих на груди... што му не дадох јести да добије снаге за који сат хода... Гладан је и боле га ране... само он зна колико боле... боли га и душа детиња...

Не сећаше се колико је лежала на миндерлуку и јецајима смрт призивала, а бога молила да Вучка спаси а њу узме. Ни колико то све потрајаше, док черембабице не унесоше готово мртво дете у кућу. Лекар невољно дође и рече да га држе у хладном и трљају снегом и отрча скидати стреш са зуба начелниковој жени. Жене, а посебно баба Јеца урадише и то, али и масираше га сирћетом у ком би исцеђен бели лук и заливаше га капима комове ракије тако да се поврати. Постаде дете другачије, мирније. Само неколико чудних трзаја би у току дугог сна који га савлада. Умало Вујка сина да изгуби. Бела смрт га загрлила, на груди привила. Божијим провиђењем се спаси.

Опорављаше се данима.

Изморена од непроспаваних ноћи, леже она једне вечери раније. Вучко не могаше никако заспати, него оде шетати по авлији. Онда настаде тишина. Уплаши се да је опет кренуо у хајдуке, ал му не рече ништа, чак шта више затворила је очи и мирно дисала ко да спава оним дубоким сном без снова. Пазио је Вучко да је не пробуди.

Када је деловало извесно да је од умора клонула, у сан одлутала, изађе из собе, па у варош. Она га гледаше с пенџера обасјаног слабом месечином, и на њену срећу не виђе секирицу јер би похитала да га врати. Него помисли да мира нема, па ће мало прошетати. Након извесног времена, а мрак још бејаше, зачу како отвара врата. Она се смести на исту страну миндерлука на којој би када је излазио, па срећна што се кући вратио хтеде скочити и пољубити га, ал не уради ништа да се не ода. Он провери да ли спава и све на прстима хода, а њој се разлеже топлина око срца, јер показа први пут бригу да је не пробуди. И пољуби јој руку.

Вучко, после немира који га сатима држаше и не даде му сан на очи, заспа ко кад је био беба. Доби блажени израз лица који се јавља после тешке болести, али онда кад је сасвим извесно да се исте ослобађаш, па се радо слатком сну предајеш.

Ујутру, док он још спаваше, зачу се комешање на сокаку, и чу жене како причају да је онај крвник, секретар Триша, враћајући се мртав пијан из механе у касне сате, баш пред поповом кућом пао сав унеређен јер му је срце отказало.

Вујки севну слика пред очима од претходне ноћи. Сва се стресе од подмуклог страха, који је увек присутан и опомиње. Али нико Вучка не помиње у вези са тим случајем, него ето тако, болестан био па му крај дошао. Како је заслужио тако је и добио. Слутила је да Вучко има удела у Тришином крају, ал` нити га хтеде питати нити он имаде потребу ни њој нити икоме о томе шта касти.

Ал`, сазнало се ко што се све сазна јер попадија пати од несанице, да се чула свађа пред капијом. Видела је двојицу и понављала да је поред Трише било неко овеће дете. Сви сматраше да је то био онај његов пијани пајташ из кафане и да су се ту још расправљали о билијарској лопти, па се растали. Само је Вујка знала да је те ноћи Вучко имао сусрет са својим крвником.

После тога он пристаде да иде код газда Јове на занат. Постаде калфа. Неколико година би сасвим миран, а газда имаше у њег поверења ко што су људи имали у његова оца.

„Не пада ивер далеко од кладе“- причали су о Вучкову поштењу. У кући би девојка која стасаваше Илинка, једина кћер доброг газда Јове. Вујка се потајно надала и молила да се Вучко у њу загледа, а и она у њег. Тако би он ко газда  Јова од калфе посто зет. На послетку би се и сам газдом звао. У богатству децу рађати, безбрижно живети и сваком добру се надати. Она коначно у миру да остари када се њен јединац смири уз добру, вредну и честиту девојку ко што је Илинка.

Тако то најчешће бива - када стигнеш на корак од циља, нешто неплански искрсне. Таман када је поверовала да ће се остварити све што је у најсмелијим сновима желела, крену мобилизација. Вучко таман стасао за војску. Поново га понесе „хајдучко срце“. Не помажу ни њене молбе, ни ургенција газда Јове, ни благе очи Илинкине.

Вучко се опрости на брзину рекавши само: „благослови ме, нано, да будем јунак!“, а Илинки: „збогом“ и оде.

Од тада га више својим очима не виђаше.

Оно што је наменила у мислима и желела свом Вучку обистини се њеном сестрићу Стојану. Прво постаде секретар, а онда ожени Илинку. Све је то некако уплетено, баш као што је цели свет преплетен и свако са сваким неке везе има. И увек неко дочека оно што је други пропустио или изгубио, или по својој вољи напустио.

...

НАПОМЕНА:

Текст др Лаза К. Лазаревића писан је фонтом Тimes New Roman, 12

Текст Снежане Писарић Милић писан је фонтом Shruti,  11