III PISMO - О SNOVIMA KOJI SE OSTVARUJU - Snežana Pisarić Milić

U S., februara 2014.

                                         III Pismo 

                                                    Opet ste mi san prekinuli!

Zbog toga, ovo pismo pišem u delu noći kada je mrak najgušći, u čarobnim trenutcima neposredno pred svitanje, kada noć ustupa mesto danu. Uzalud me budite, jer ja živim više u svojim i tuđim snovima, nego na javi..

Dozivali ste me u snu, ponovo, a ja nisam mogla da odgovorim. Vrela misao u grlu mi zaustavila glas, presekla dah. Pomahnitali otkucaji srca poručivali su da me tražite po sećanju. 

Sećate li se, dugo smo pričali o snovima, i simbolima koji ih prate? I da su nam, možda, hazarderskom igrom anđela čuvara i vila suđenica, treći dan po rođenju, u ovom životu zamenili uloge, da bi se, potom, vešto poigravali sa nama. Može im se, njima je sve dozvoljeno. Iskreno, više ne znam gde prestajem ja, a gde počinjete Vi. Kao da smo seme iste biljke, koje je vetar namerno ili nenamerno, u kamen posadio. Seme se primilo. Eh, znamo, koliko je teško sokove snage iz kamena piti. 

Sećate li se sna o bistrom potoku i belom mostu? Pričala sam Vam o njemu. O potoku, mostu i autobusu koji prvi put dolazi sam i nepozvan. Godinama sam uporno trčala za njim. Gazila sam uzvodno bosim stopalima bistru vodu potoka, jer ići nizvodno, ovakvi kao mi, ne znaju. Plesala sam, a božanska muzika koja je do mene dopirala, ličila je na pesmu talasa sa linije gde se okeani dodiruju. Mokra, a providna haljina izvezena je laticama bele ruže. Skupljam dijamante što svetlucaju po blistavom kamenju. Sve je neprirodno svetlo i čisto. Nisu to bili dijamanti, nego nešto mnogo lepše, vrednije. Bile su to igračke moga detinjstva, prosute iz kutije „Ne ljuti se, čoveče“. Malo crveno štene, žute mace, zeleni zec, plavo pile, oživeše i zaplesaše na mojim dlanovima. Igrali su mi, kao u transu, po linijama života, srca, ljubavi.. Prvi put sam se u snu nasmejala. Dlanovi su goreli, naslućujući veliki dobitak.

Na belom mostu sam. Vaše snažne ruke su me iz vode izvadile. Igru i smeh ste mi prekinuli. Autobus, za kojim sam godinama trčala, po Vašoj naredbi, stajao je na mostu i čekao. Vrata su za mene, konačno, bila otvorena. Držali ste knjigu. Ime na knjizi je neka nepoznata ruka prekucavala. Slova su se menjala, i od Vašeg postade moje. Ostavili ste mi je u amanet. 
Autobus je stao na nepoznatoj adresi. Odlazite. Ne zovite me da idem sa Vama! Kako da idem sada, kada sam tek uspela ući?

Zašto ste izašli tako brzo?

Zar je odabrani put onaj koji vodi u tišinu i samoću? Da li u takvom odabiru postoji zrno moje krivice? Ako je ima, a slutim da ima, obećavam na uranku, da ću od sada, najlepše reči koje postoje - neobičnije od oslikanih krila mrtvog leptira, zanosnije od zvona kedrove šume pred nestajanjem, koja vetar donosi iz Sibira, mekše od svile koja klizi niz devojačke grudi - poklanjati Vama.

S ljubavlju,

Emina

Autor: Snežana Pisarć Milić