"NEĆU TI VIŠE..." - MILICA ARANĐELOVIĆ

NEĆU TI VIŠE

Pogledala je zaljubljenim, zelenim očima 

ne sluteći odgovor: "Neću ti nikada više reći da te volim."

Oči zasuziše i u čudu gledaše ali je reč ostala da visi u vazduhu.

Morala je od tada, da kamči na sve načine ti divnu reč.

Nikada više uz čvrst zagrjaj to nežno "Volim te" nije dočekala.

Prođe tako neko kratko vreme, ona se dotera ko lutka lepa, 

nasloni se za poljubac, kad ono kô iz vedra neba 

"Neću ti više reči da si lepa!" Opet zeleno oko zasuzi u čudu

ALI TO OSTA KAO ZAVET DAT NA OLTARU.

"JA SAM PJESNIK TUŽNOGA LICA" i druge pjesme -VILDANA MUSLIĆ STANIŠIĆ

JA SAM PJESNIK TUŽNOGA LICA 

Ja sam pjesnik tužnoga lica , 
koji za sreću ne zna dugo već .
Ja sam pjesnik ranjenog srca ,
što za svoju bol ne zna naći riječ .

U duši svojoj sve tuge sam skrila , 
sve suze u mome oku jezere . 
Uzdahe sve ja sam popila , 
krvoločna zvijer živu me ždere .

"LULA" - VANJA PETROVIĆ

                      LULA               

Dan nije bio baš pogodan za putovanje vozom. Sivo, plačljivo nebo se žalilo vlažnoj zemlji a ona je hladno upijala slankaste suze. Lapavi peron se udvarao kaljavim cipelama dok je voz bezobrazno kasnio. „Oh!“, ljupko uzdahnu gospođa Silva posmatrajući kako joj niz belu košulju klizi kapljica mazuta.

POEZIJA - VILDANA MUSLIĆ STANIŠIĆ

KAMO SREĆE DA SMO SVI PJESNICI 

Kamo sreće da smo svi pjesnici, 
tad' za mržnju niko ne bi znao. 
Cijelim svijetom vladala bi ljubav, 
pa pakao ne bi postojao. 

Planeta bi tada raj postala, 
živjeli bi bez mržnje i zlobe.
Samo kad bi svi pjesnici bili  
samo kad bi jednom došli tobe.

Jer pjesnici za mržnju ne znaju,
oni vole i dublje i jače.
To su oni što lagat ne znaju,
pjesnik stvara dok mu srce plače.

"LJUBAV JE TO, LJUBAVI" - RENATA CVETKOV

LJUBAV JE TO, LJUBAVI

Čekam Vas, gospodine,

na najvišoj kuli svojih osećanja,

tamo već godinama češljam

dugu kosu prepunu Vaših mirisa.

I  dok čekam,

podvezujem krila leptirima

u stomaku,

da Vas svojim mahanjem ne probude,

iz ovog sna što se život zove,

da ne pokvare, da ne remete,

raspored zvezda po kojem hodate.

Jer voleći Vas ,

svaki mi uzdah jedan novi zrak rodi

"BEŽANIJA" - VANJA PETROVIĆ

Svake noći kada bi u kući zavladala tišina izlazila sam tiho iz kreveta, i na kolenima čvrsto stegnuvši nejake ruke šestogodišnjeg deteta, molila sam se Bogu da mi vrati majku. Vreme je prolazilo a moja majka nije dolazila i pored moje tužne, svakovečernje molitve. Onda sam molila dragog božijeg sina da mi i on pomogne sve jače stežući ruke, sve dok mi zglobovi ne bi potpuno pobeleli a prsti utrnuli. I opet ništa, i opet praznina, tudj hleb zaliven suzama, i opet strane ruke i prazne oči su me okruživale. Uskoro sam u molitve uključila i majku Isusovu, onako blagog i nežnog lica kako sam je gledala na jednoj od slika, i kako mi je moja majka nekada opisala. Govorila sam joj tamo na nebu: “ Majčice božija, ti koja znaš dobro kako si bila tužna kada ti je umro sin na onome krstu, ti majčice lepa, molim te da mi dovedeš moju majku. Mnogo sam tužna i nešto mi brzo otkucava u grlu, i bojim se i sama sam. Znam da me gledaš sa neba, ali ne znam koliko si moćna jer su i tebi sina ubili, ali ako ne možeš ti, molim te pitaj Boga da mi on pomogne a ja ću da budem dobra, najbolja od svih dobrih devojčica, i neću više da piškim u krevet i da ljutim očevu novu ženu.“ Onda bih se vraćala u krevet malo umirena ali i dalje mokrih obraza, i stalno sam stezala noge da se slučajno ne upiškim i umorkim čaršav, i sa tim strahom me je dočekivala zora.

"JEDAN OD ONIH PRAZNIKA" - VANJA PETROVIĆ

JEDAN OD ONIH PRAZNIKA

U ledenoj crkvi dogoreva

sveća, ona od jeftinih, pretapanih nekoliko puta što se krišom gasi i pod kaputom krije 

za sledeći put.

Stojimo smerni vernici,

tek da prostor ispunimo.

Još jedan Božić nam 

trči u zagrljaj,

ledena naručja se skupljaju, okorele misli gladuju.

"POSLE SVEGA" - "STRAST" - MILICA ARANĐELOVIĆ

 

POSLE SVEGA

 

Noć mi donosi tebe.

Ne želim te ni u snovima!                                        

Snovi su teški - dušu mi 

cepaju stalnim porazima.

 

A volela sam te...

ne nisam ga volela.
Koliko sam te mrzela to je samo

suza, prolivena ’zalud, znala.

"BILO JE DANA" - MINA IMŠIROVIĆ

BILO JE DANA

 

Bilo je dana

kad je besmisao

gurao nadu na ivicu provalije,

a spoznaja bila

kao daleki jarbol (na pučini

a ja se oduvijek  bojim vode).

Bilo je dana

kad sam tražila  sebe

i sve drugo našla

iako tražila nisam.

"KOMAD ZEMLJE" - VANJA PETROVIĆ

KOMAD ZEMLJE

Svakoga jutra smo dobijali belu kafu, dva parčeta hleba tanko premazana puterom i pekmez od šljiva. Moj mlađi brat je uvek ostavljao pola svoga parčeta pa sam i njega jeo. Iznenada jednog jutra smo dobili samo po jedno parče hleba. Ostao sam gladan a brat je pojeo celo svoje parče. Komšinica Zora je rekla majci da dolaze crni dani. Noću sam sanjao vruće krofne. Majka i otac su noću šaputali da po cenu svega moramo da sačuvamo neki komad zemlje. Nisam čuo od koga.

"PORUKA SA PREDUMIŠLJAJEM" - VANJA PETROVIĆ

Iscrpljena žena je vukla prašnjavi kofer iz koga je virilo par čarapa i rukav izbledele dečije košulje. U drugoj ruci je držala ručicu dečaka od nekih pet godina. Bila je pogrbljena, mlada ali od onih mladosti koja prerano prođe, lepote sakrivene u senci protraćenog vremena. Videlo se da dolazi iz provincije po bledoj, ravno krojenoj haljini, sa velikom, davno izašlom iz mode kragnom, koja je visila na kaputu od grombija. Na nogama je imala duboke cipele debelog đona i nosila je čarape za vene. Njeno lice ispod dubokih brazda bora je bilo potpuno bezizražajno. Nije se na njemu videla tuga, ali nije bilo ni traga vedrine, ni traga živosti. Čak ni kada joj je pogled preletao preko deteta, čija je znojava ručica stalno klizila iz njene, nije se na njemu javljala čak ni naznaka kakvih osećanja.

"PONOĆ" I "RASKRŠĆA" MILICE ARANĐELOVIĆ

PONOĆ

U sitne sate ja ležim bez sna... 
Izgubio se u prevrtanju zabluda.
Nema tišina spustila se u sobu, samo
se čuje odjek vetra što u šalon udara. 

Zablude koče pametne misli
da spokojno noć usnim.
Da li sam zalutala u šumi svojih
ludih htenja?! Da, to je, mislim.

Znojno se čelo o jastuk okreće
tamo-‘vamo, mir da nađe.
Što više želi mir, to nemir otvara
sve više širom njene dugačke veđe.