"Сага о Вучку"
Др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић
У роману САГА О ВУЧКУ су обједиње недовршене приповетке
др Лаза К. Лазаревића: Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка
Тужан је увод у одмор баба Вујке.
Док је дан, док очи гледају, душа се разилази по околини, њу не може да
притисне ни радост, ни туга, очи су јој вентили сигурности. Чим се препуни у
грудима, она прхну на другу страну и кроз њих се проспе бар један део душевног
варива. Али кад наступи мрак, кад ућуте тице, замирише постеља на сапун и на
чистоћу, споља допиру неразумљиви гласи ноћног живота, а унутра само пуцка
кандилце и миш грицка даску, па кад се и очи затворе, и то не стога што имају
потребе и умора, него што је тако ред, што је ноћ и што се мора спавати – онда
се разбукти чист унутрашњи живот, срце заигра као одуларени коњ. Благо ономе ко
тада има макар и лепих успомена! А баба Вујка је мислила тада на своју
Планинку, на Амину – по томе би она спавала; и на сина – због њега је сузе
проливала, а од суза се гаси сан као ватра од дажда.
Имала је она сина.
