Bicikl
Velje Subotića
Lepa je Sombor varoš. Mirna,
ravničarski pitoma. Nad glavama trepere bođoši k’o stari momci pred pogledom
mladih devojaka. A lipa miriše, k’o i svake godine s’ kraja juna meseca. Kafane
oživele, k’o da nisu ratne godine. I to one, najgore. Društvo u kafani pije, pa
pripoveda kako je u Somboru nekad bilo.
Za stolom, kraj plombiranog
bođoša (tu je najbolji fijakerist na svetu, Jagra, vez’o svog Riđana),Velja
Subotić, somborski pesnik i glumac zabavlja društvo glasom obožavanog Marašla s’
lulom. Onoga, u kog su se svi odreda kleli decenijama. Sada mu se smeju, a kroz
smeh vrca tuga i strah.
Ode Maršal na drugi svet. Ostavi
šest kćeri udavača i dve poćerke, da se snalaze kako znaju i umeju. Jedna po
jedna, da ne zakasne, da je druga ne pretekne, zgrabi svoje. Mislim, ono što su
htele da je njihovo. Poče otimačina. Prva se skloni pod skute stare dame. Ova
je prigrli. Druga zaigra šah sa istom. Izbaciše neželjene figure. Treća, eh
treća, miljenica, okrvavi ruke... i... ne bih ja više o njima.
Znamo svi, vrag odneo šalu. Stigla
demokratija, čuvaj šta imaš. Ono što je preteklo. Vlasnik si samo onoga u glavi
i duši, a ni to ne tvrdi da je tvoje. I za šta, i kome, može poslužiti.
- Ukrali mi bicikl mangupi, i to
zaključanog! Benzina nema, a peške ne mogu. Gde će im obraz? - progovori stari
Somborac, te sede za sto.
Ne zna siroti čovek da je krađa,
al’da te ne uhvate, postala viteška osobina. Kada se kuća osipa i imanje deli,
sve je i svačije i ničije. A obraz, seća li se neko šta to bi? Ostao na međi.
- Zato su i ukrali što si zaključav’o!
Moj je u podrumu, a podrum vazda otključan, - reče Velja, držeći se onoga da je
najsigurnija ona kuća koju ne zaključavaš.
Reče i zaboravi.
Jutro je. Uđe u podrum, bicikl
nestao.
U kafani isto društvo. Veselije
nego juče. Saznali. Ubeđuju ga da ide u policiju i prijavi. Da se policija time
bavi, trebalo bi novo odeljenje otvarati.
Velja, umesto u policiju, ode niz
glavni sokak, pa u „Somborske novine“ da preda oglas:
„Molim onoga, koji mi uze bicikl da dođe po pumpu, podrum
je i dalje otključan.“
Objaviše.
Milo onom od juče, što i Velja
osta bez bicikla. Ništa ljude ne zbliži k’o zajednička nevolja.
- Ti to ozbiljno poruči?
- Ozbiljno, nego šta. Šta će mu
bicikl bez pumpe?
- Smeju ti se svi u varoši zbog
oglasa. Misliš ga uhvatiti na delu?
- Ne, što bih ga hvatao?!
Sutradan, ulazi u podrum, kad
tamo, stvarno, nema pumpe.
Ali, bicikl je tu. Njega je
vratio!
U kafani veselje. Uzbuđenje. Veljin
bicikl postade tema dana, narednih nedelja. Niko ne zna ko je to uradio.
Ali, saznalo se, kao što se sve
sazna, da je bicikl, iz čistog štosa, uzeo, pa vratio, Džokej. Nekad ugledni Somborac,
potom klošar po svom opredeljenju. Mnogi bi da žive k’o Džokej, al’nemaju
hrabrosti.
Eto, ako nešto spasi ovaj narod,
to je duh koji nadživi najgora vremena.
Šta bi od pumpe, ne zapamtih.
Ja sam, i dalje, u dilemi da li kuću
treba zaključavati ili ne.
Snežana Pisarić Milić