Сазнаде
много о новом манастиру, чија је величина заклањала све дотад виђено. Конаци са
три стране и манастир стварали су целину у којој ће обитавати и по божијим правилима
радити. У близини је женски манастир. Библиотека манастира би надалеко чувена. Писари
који преписиваше манастирске књиге, када би завршавали говорили су с олакшањем:
„Крај рукопису. Слава нека је Богу!“ Понекад су грешили, губили концентрацију, били
гладни, уморни и поспани, а кривица се редовно на њих сваљивала. Разумеде их јер
и сам имаде задатак да једну преписује. И, гле чуда, писање му се омили! Написане
речи сада замењују сузе и доносе олакшање.
Било
је ту свега што му душа тражи: писаних старинских јеванђеља, а нека од њих и са
минијатурама. Имаће и минеј, који садржи промењљиве молитве за сваки дан у години.
У ризници се налази богатство. У њој је чувана историја. Он, Вучко, добиће кључ
за улазак у то најмистериозније место на свету. Као да дође самом богу на праг.
У
том истом манастиру боравише повремено најзнаменитији српски писци, један чувени
слепи гуслар, као и научник светског гласа који се ту, на извору Ш. излечи од колере.
И још многи, ал` они нису за ову причу важни. Јер... ово је прича о Вучку.
Смешила
му се прилика да остари у окружењу о каквом је сањао у бесаним ноћима, док би се
месец огледао у Сави к`о Нарцис, а звезде залудно утркивале која ће му пажњу привући.
Чим би сунце најавило свитање, месец и звезде би се склањале попут тајних љубавника.
Сунце није имало друштво. Хтело је месец за себе, а он, правећи се моћнијим него
што јесте, остављао би повремено савим бледу сенку на небу. Месец је чезнуо за друштвом
и обожавањем малих звездица, гасећи по неку из чистог ћејфа. Моћно сунце бејаше
за њега прејако.
Неким
људима, попут сунца, суђено је да буду вечно сами.