"SVETI JOVAN U MOM BOČARU" - MILICA ARANĐELOVIĆ

SVETI JOVAN U MOM BOČARU

Krute grane smrznutog drveća odlamale su se i mešale sa dimom lokomotive i nestajale brzo iz mog vidokruga. Oduvek sam volela prirodu. Budila je u meni najlepša osećanja. Ovo putovanje vozom činilo ju je neobičnom. Zaista je bilo hladno. Kada smo napokon sišli na staroj stanici mog rodnog sela, tamo nije bilo nikog, samo mi i neki čovek koji se srdačno pozdravio sa tatom, a nama mahnuo i izgubio se žureći u pravcu sela.

Čekao nas je još jedan put. Put do Dejkine i Majkine kuće.

Prošli smo malo i druga kuća u našem sokaku bila je kuća moje tetke Ivanke. Mama je tati gunđala jer je bio red da kod nje i svratimo, a mama to nije volela. Ušli smo u toplu kućicu u kojoj su živeli moja tetka Ivanka, njen muž Laza i naravno i moj brat i dve sestre Stojanka i Olgica. Teča Laza je već bio “uzeo zalet”, to jest već je poprilično popio (verovatno je toga dana negde štrojio svinje ili šta već). Teča Lazar bio je veterinarski tehnicar, to jest glavni veterinar u selu i voleo je da pije više nego što je voleo i sam život. Tu se izljubimo sa sestrama i naravno bratom koji je bio dosta mlađi, i svi smo ga zvali Bata. Kako smo brzo ušli tako smo brzo i izašli. Mama je povadila ponude, tata popio rakiju i krenuli smo ponovo dugačkom ulicom do kuće.

Kod arterskog bunara opet tata sreće poznate. Po vodu su obično dolazile žene sa svojim obramicama i uštirkanim keceljama. Tata bi se uljudno svakoj javio, što je mama teško podnosila. Upravo zbog tih žena smo se i odselili iz rodnog sela gde je tata bio upravnik zadruge i prvi čovek u selu. Imali smo veliki stan u glavnom sokaku u krugu zagruge. (Upravo u tom stanu sam se ja i rodila) Volele su ga žene, a bogami voleo je i on njih.Tu je mama odigrala jedan od boljih poteza,  postavivši mu ultimatum ili da odu iz sela zajedno ili ona odlazi sa decom – sama. Naravno da smo svi zajedno otišli. Tako se mama ovom odlukom, oslobodila suvišnih žena u svom životu. Tuđih i svekrve.

Konačno naša kuća, a baš je morala da bude na kraju sela. Kada je Majka otvorila vrata, sve ružno što se zbilo toga dana je nestalo. Zamirisala je zidana pećka iz  koje su se širili mirisi, što štrudli, što mesa - ali lepo. Ta divna toplina udobne kućice širila je svuda toplinu, puneći srce neopisivom srećom. Moj Dejka Ivan sedeo je uz pećku, grejao leđa i uz pomoć palice ustao je da nas pozdravi. Njemu smo ljubili ruku jer Dejka nije ljubio nas decu, bolovao je od tuberkoloze. Uvek me je izazivala njegova zelena velika krigla iz koje je samo on pio i kašika i viljuška kojima je jeo. Dejka je bio veoma dobar - i danas kada se setim njega bude mi milo i tužno što ga već odavno nema. Voleo nas je sve podjednako. Makar ja nikada nisam primetila da je nekoga voleo više. Tek mnogo kasnije, kada smo već odrasli, više pažnje je posvećivao čika Jovinoj ćerki, koju smo zvali Mika od milja. Mika je rođena sa nekim nedostacima i nikada nisam saznala od čega je bolovala, ali Dejka je sve svoje vreme provodio ljuljajući je, već odraslu, u kolevci.

Za Majku se baš ne može tako reći. Ona je bila malo besna, kako bi naše Lale to kazale. Bila je živa vatra. Ja se zovem po njoj Milica. Od nas pet unuka ja sam imala tu čast, da nosim to prelepo ime. Kuća joj je blistala od čistoce. Živeli su skromno, ali sve je bilo uštirkano, besprekorno ispeglano. Sijao se stirak na stoljnjacima i šustiklama. Kada smo stigli vć su tu bili tetka i teča iz Zrenjenina. Tetka se zvala Olga i bila je tatina starija sestra, doveli su sestru i brata. Oni se zovu Ilinka i Mirko koga smo takođe zvali Bata. Tu je bio i stric Jovan koga smo zvali Čika. On je bio momak. Nedostajao je samo tatin najstariji brat koji je rano umro od tuberkoloze zajedno sa ženom, a iza njih je ostala beba, dečak koji je dobio ima po ocu Joca. Joca nikada nije dolazio kod nas. Njega su preuzeli strinini roditelji. Inače jedan od retkih muških Odžina .

Posle kraćeg vremena stigla je i tetka Ivanka sa porodicom. Mi deca smo se nekako zgurali u zapećak koji je bio pun jagnjećih kožica. Tu smo se svi nagurali i u toplom se preslišavali Očenaš jer niko nije mogao za slavski sto ko nije očitao Očenaš od dece. Koliko sam samo volela taj slavski sto! Imali smno staru ikonu, lep svećnjak, izglancana petrolejka, sve je bilo svečano i lepo ili se to meni tako činilo. Ne, stvarno je bilo lepo. I danas probudi u meni setu i ponos prisećajući se naše velike porodice. Gorela je velka sveća, ne znam da li je dole bila bela papirna ruža ili neki šlingeraj, pre će biti nacigovan šlingeraj.

Čitanje Očenaša je bio poseban čin.  Nas sedmoro dece smo se utrkivali ko će bolje da izgovori molitvu Gospodnju i ne daj bože da pogrešimo, to bi izazvalo podsmeh ostalih, a Dejka bi vratio onog ko ne zna da jos malo čita iz crkvenog kalendara. Svi smo jedva čekali da majka iznese supu i onda nas više niko nije dirao. Mogli smo i da ne jedemo i da jedemo, šta nam je volja,  jer i ko se ne bi najeo za stolom u kuhinji je bilo svega i uvek ja moglo ponešto da se štipne.

Kako je odmicao ručak, tako je postajalo sve bučnije u gostinskoj sobi. Obojica teča Laza i Rada su dobro pili i moj tata Dimitrije takođe. Tetke Ivanka i Olga samo pomalo vina sa Majkom ali raspoloženje je raslo. Tetka Ivanka bi uvek započinjala pesmu. Njen visok i pomalo kreštav glas i danas mi je ostao u ušima:

"Poranila devojčica golube da ‘rani, 

oko nje se okupili svi lepi gaćani,

 pa joj sapću pa joj klapću ..." 

i podržali bi je i ostali i počinjalo je grljenje i smeh. Teča Rada je voleo: "Haj Lili, Lili pače moje malo",pa "Čoban tera ovčice, lakoj lane diri diri dane ... “ pa svi u glas. Podvrskivalo se, skakale su suknje tamo amo, a muški su se gegali i grlili jedan drugoga i pevali redom svaku pesmu koju je neki otpočeo. Moj tata Dimitrije je često prekidao buku da bi počeo, "I nikom nije lepše nego nam"... Mora da je to bio mamin uticaj jer to i nije baš lalinska pesma. Posebno je tetka Olga podržavala svoga muža jer je on bio iz bogate kuće i bio je veliki domaćin (Nije se baš najela meda u braku sa njim, bila je vredna i dobra, ali mučenica u bogatoj kući u Zrenjaninu). Ali, bio je naočit i lep, i voleo je da me ugrize za obraz pa sam skoro uvek bežala od njega jer to i nije bilo baš bezbolno, a on je to radio  iz milošte, voleo je nas decu.

Kako je moj tata Dimitrije bio najvoljenije dete moje Majke, malo pomalo preuzimao je primat nad zabavom. Pevalo se i pilo osećalo se po svemu da su rod rođeni i da se vole bez obzira što su se razlikovali. Do jedne mere žene bi tolerisale muževe, a onda bi sele i svaka svog pokušala da dovede u red, ali tu je uvek bilo kasno za bilo šta uraditi. Svi muški su već toliko pili da je bilo nemoguće zaustaviti ih, ali je i atmosfera bila vesela do usijanja.

U to vreme nas bi već pakovali za spavanje. Majka bi nas smestila u bračni krevet. To je bila posebna priča. U sobi se dah ledio od hladoće. Dunja je bila tako uštirkana i hladna da si samo mogao da sediš u krevetu, a da spustiš leđa na krevet, to je bilo ravno ležanju na ledu. Majka bi ugrejala crep i stavljala ga ranije u krevet ali to ništa nije vredelo. Kada bismo zavukli noge pod dunju činilo se da je sve mokro koliko je dunja bila hladna.Uvek sam se vukla ispod moje Sejke da me ugreje. Moja je Sejka bila jako nervozno dete, puna kompleksa i sa nekom tugom u sebi, za poreklo istih možda ni sama nije znala, a možda i jeste. Još kao mala se razbolela od epilepsije. Uvek je bila lepša i društvenija od mene, a uvek je imala napade ljubomore iz kojih bi ja izvlačila deblji kraj. Svi su prema njoj imali drugačiji odnos. Ponekad bih i ja bila tužna što je svi tako vole i paze, bila sam isuvise mala da shvatim sve to. Da joj je život odmah podario zlu sudbinu. Da sam bar tada znala da će ona samo dvadeset i sedam godina biti moja jedina sestra, verovatno bih bila bolja prema njoj. Mnogo sam je volela. Kada bih se umotala oko nje nekada bi me primila, a nekada odgurnula prebacujući mi što sam u vozu brukala sve i stalno povraćala. Nije podnosila ni kako hodam. Ja sam bila mala pa vrckava, a to je nju nerviralo i uvek bi me tužila kod mame i tate. Za kratko vreme mi bi svi utonuli u san. Divan san u rodnom Bočaru, na našoj porodičnoj slavi, Svetom Jovanu . 

I tako godinama. Sveti Jovan nastavio je da se slavi do dana današnjeg, u kući Odžina u Bočaru. Slavu je nastavio moj čika Jovan i njegova supruga Vukosava koji su je nasledli od mog Dejke, Ivana Odžina. Nažalost, to je još jedna tužna priča naše familije, i on je pre nepune četiri godine napustio ovozemaljski svet, ali je njegov sin Ivan nastavio lepu tradiciju i okuplja nas svake godine na taj dan. Ivan se oženio i ima tri prelepe kćeri. Ako Bog da zdravlja, i ovog 20. januara, neko će od nas poći u rodni Bočar. Na slavu.

Milica Aranđelović Odžin