"САУЧЕШЋЕ" ЕМИЛИЈА РИЛКЕ

                                                

                То је Милица, српска девојка. Корача улицом у радно доба дана па се и не чуди што се возачи и пешаци такмиче ко ће кога прегазити. У устима преврће пљувачку, коју као да је већ испљунула па је поново вратила у уста - када је била дете, мама ју је учила да сваком новом осећању одреди боју и укус; ово данас имало би боју труле вишње и исто такав укус. Међутим, не може о томе да размишља. Умор од њених мисли прави тегове и они јој испадају из млитавих руку. Осећа бол у подрхтавајућим шакама и смешта их у џепове танког црног мантила. Кроз буку тежу од мисли, она почиње да разазнаје неки умирујући звук. Али само прве тонове, споре и неповезане. Ипак, они су упорни и храбри. Пробијају се тесно кроз смешу жамора, брујања мотора и ко зна каквог смећа још.  Препознајући мелодију Посмртног марша, примећује музичаре, цео лимени оркестар, који јој се затим смеши својим једрим и топлим образима и зналачки наставља попуњавање празнине корачајући у поворци за њом. Угодни тонови открављују девојку и до ње допиру звуци из прошлости - прво плач детета, а онда и речи мајке, ведре и благе, али изговорене неким другим, страним језиком:

- Дете драго, не плачи, шта ти је то? О, стигле су оцене, сигурно су добре. Ево, ја овде видим све саме петице, а остале ни не видим. Ууу, колико петица, пуна књижица!

- Али, мама...- смеје се девојчица кроз плач, а мајчине речи  су је обгрлиле:

- Нема „али“. Ти си за мене најбоља и најдража ученица на свету - смеју се заједно, a прате их звуци Посмртног марша.

 Нервозна труба аутомобила  нагло прекида и разговор и музику. Возач урла:

-  Прелазиш или шта?

- Прелазим, прелазим, ево – одсутно ће Милица; аутомобил одлази, а њени кораци у старом ритму настављају поворку тротоаром.

- Побогу, пазите мало куда идете! – гракну пролазник згазивши јој блатњавом шапом ногу од цеванице надоле.

- Извините, молим Вас, нисам...

- Данас су људи стварно – режи пролазник одлазећи, а девојка схвата да јој плућа убрзано дишу и не може да их усклади са ритмом музике. Свирачи лименог оркестра бришу капи са чела, а Милица не осећа да је почела киша.  Смирује се мелодијом својих корака, али изненада, мислећи да је то ветар, наилази на питање познанице:

- Милице, јеси ли то ти? – познаница је одушевљено пресреће. Безвољно, али благо, Милица се разоткрива:

-  Ја сам. Здраво.

-  Здраво! Дуго те нисам видела, а није ни чудо.Остала си да радиш на факултету, зар не? - не чека одговор, него ће прекорно -  Боже, за име света, како то изгледаш?

-  Па не знам, ето...

- Ето каква је наша генерација! Увек си раније...

- Знам, али ...умрла ми је мајка – прогутавши стегнутим грлом последњи део речи, саопштава познаници и себи жалосну вест; окреће се и види саучешће у погледима из поворке иза себе.

Трза се на речи којима не разуме смисао:

- Мајка?! Твоја? Стварно?

- Да, стварно...Моја мајка – говори и покушава да побегне - Ево журим да...

-  Твоја мајка, немој да причаш! Прими саучешће. Па кад је умрла?

- Јуче, него ја сада – жели да заврши разговор, али познаници се не жури:

- Јуче кажеш? А како? Ух, што ми је хладно! Од чега је умрла?

Исцрпљену и збуњену српску девојку пристојност боде међу лопатице и налаже јој да одговори да је мајка умрла од болести, од срца, а њена саговорница није задовољна муцавим одговором.

- Од срца значи? Тако реци, да те разумем. Ех, шта ћеш!?

- Па ништа, него идем...

 Познаница гледа на сат: - Ју, сви ће ми се разбежати са пијаце, одох. Ајд, здраво! Видимо се!

Милица, тихо поздрављајући, бежи натраг  у поворку. Чује неке кораке – изгледа је неко прати, али ко? Пролазник, познаница, возач? Окреће се не примећујући ништа необично. Кораци јој још неко време сметају, а онда се враћају у њене ђонове и добијају стари ритам драгог Марша. Све гласнија мелодија не допушта да је ишта узнемири. Смирено успева да пронађе црте мајчиног лица у крошњама платана. Поново јој се обраћа  глас мајке из прошлости, прија јој као и увек, међутим, шкрипа врата је подсећа да је негде ушла.  Окреће се око себе и види  да је стигла пред шалтер једне препуне просторије. Жели свима „добар дан“, али нико јој не одговара. Постаје једна у низу. Уз лупање печата, повремено  чује нечији кашаљ у непријатној тишини. Особа иза шалтера прво нељубазно моли: - Молим вас станите иза жуте линије – а онда виче на присутне: - Лепо сам вам рекла да станете иза жуте линије! Дајте бар мало културе, молим вас!

Бахато пита ко је следећи. Неко се препознао у том опису, а Милица примећује да је сви чудно гледају, а нико јој ништа не говори. Прати путању љутитих погледа која завршава на њеној ручно шивеној црној торбици и схвата  им  узрок – звук њеног телефона узнемирио је оне печате, непријатну тишину и кашаљ и сада ће морати да умукне. Девојка се тихо јавља некоме са друге стране. До ње допире расположени глас њене најбоље другарице :

- Еј, ћао! Па где си ти? Данима покушавам да те добијем, свашта имам да ти причам,  али телефон ти је искључен...Уууу, жао ми је; прими моје саучешће. А што ми ниси јавила? Сирота тетка Мара! Тако је била дивна према нама када смо били деца! А шта јој се десило? А, да. Већ је дуго имала проблема са срцем, зар не? Могу замислити како ти је. Ништа, хајде јави се кад изађеш из ове гужве, важи? Ћао!

Веза се прекинула. Особа иза шалтера поново моли:

-  Молим вас искључите мобилне телефоне. Молим вас!

Милица се покорно извињава, а особа иза шалтера опет мора да виче јер је изгледа нико не разуме:

- Ко је на реду? Питам, ко је на реду? Госпођице, чујете ли?

-  Да, чујем, вероватно сам ја – уморно објашњава девојка.

-  Изволите!?

-  Дошла сам у име своје мајке, знате треба ми потврда да...

-  Она то мора лично.

Милица се труди да објасни: - Али знате она...

- Опет ви задржавате ред – принуђена је да виче особа иза шалтера, а онда говори слог по слог како би Милица боље разумела и кези се -  Ка-жем Вам да мо-ра до-ћи лич-но. Следећи!

 - Али мајка ми је умрла – девојка изговара речи које јој исушују ждрело.

Напокон је наишла на разумевање па је шаљу на шалтер број четири и траже следећег. Милица је пристала, али ред је тамо још дужи, а она ... осећа да је људи из реда дрмусају, а затим им објашњава да ће бити добро. Не налази поглед ниједног свирача из свог оркестра, не чује музику коју тражи, већ осећа страшну вртоглавицу која одјекује уз жамор, звук сирене и звоно телефона:

- Искључите мобилни телефон! Молим Вас! Умрла, стварно? Станите иза жуте линије! Пазите куда ходате! Хајде, ћао! Искључите телефон! Умрла мајка? Свашта! Искључите...саучешће...

Напокон је свирачи износе на свеж ваздух и остављају је пред вратима стана покојне мајке. Задихана улази међу забринута питања и редом покушава да одговори на њих. Прво брату:

- Па знаш шта сам све морала да обавим за...маму.

Снаја не разуме зашто носи телефон када се не јавља. Уз хладну кафу  пружа јој и важну информацију о броју људи који су долазили да јој изјаве саучешће.

Милица покушава да се оправда: - Па морала сам да га искључим...

- Да, морала си – неко ће неодређено.

- Отац јој се уноси у лице и она не види никакву сличност сопственог лика са његовим док јој говори тихо и озбиљно:

- Зар си заборавила на сахрану рођене мајке?Брат га прекорева, а Милица их редом погледује бркајући речи и уста која их говоре. Девојка не разуме ни њихове ни своје речи:

- Нисам...ја...када је...

Снаја јој помаже да доврши реченицу: - ...била...

Она им не верује и окреће се око себе тражећи доказа. Кажу да су се вратили пре око сат времена. Жале је, а отац излази напоље и она не зна да ли је само уздахнуо или је рекао:

- Е, Милице...

Поглед  јој остаје укочен на зеленкастој боји зида и не чује више ни гласове ни уздахе, већ само  Посмртни марш, свечано и дуго.

Емилија Рилке