МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ" - Проф. др ТИХОМИР ПЕТРОВИЋ

МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ

СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ"

           

Нитима испреплетено и властите емоционалне поруке, језика примереног, садржински-тематски одређено, дело Снежане Писарић Милић Сага о Лазаревићевом Вучку функционише као целовит литерарни комплекс.

           Квалитет ауторкиног дела је у повезаности целина, у функционалној заокружености и тананој вези прозних сегмената, у укупном утиску који оставља на читаоца. Његова вредност је у устројству, у преплетању мотива, тема и догађаја, у укрштању људских судбина и схватања. Уравнотеженост, индивидуалност, пажљиво исконструисана имагинација, јесу његове препоруке.

          

На подлози књижевнокритичке представа о Лази Лазаревићу, конкретније на основу његових недовршених приповедака Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка, трага се за новим светом, гради илузија природног тока живота. У обликовању сижејног склопа, nolen c volens, ишло се за естетским законитостима епохе реализма; разуме се, приповедачка тачка гледишта српског реалисте била је обавезујући граматички модел.

          Међузависност мотива, садејство делова и целина, повезивање властитог и туђег, ненапуштање Лазаревићевог проседеа, реализовани су са не малим успехом – свакако, одступања од приповедачеве поетике, мисаоно-механички след, распламсавање изолованих епизода, изневерили би читалачка очекивања; била би начињена „књижевна неправда“.

           Међузаплети и основни заплети којима се постиже ширина, континуитет и рељефност сукоба између јунака, низање мотива према начелу „оног што је било даље“, по редоследу дешавања, друкчије речено, техника хронолошког, асоцијативног развоја, јесу битни композициони елементи Писарић Милићевог прозног казивања. Умеће је у ликовима призваним из Лазаревићевић недовршених приповедака, ликова који сугеришу веру у своје постојање.

          Списатељска вештина је у ухваћеном даху који сугерише Лазаревићево „присуствољудске душе“, у неодређеном, титравом осећању, у ономе што Лазаревићевом тексту даје емоционални карактер и живахност. Атмосфера и ритам јесу унутарња синтакса ауторкиног текста, средство учвршћивања склада садржине и форме. Исто тако, активирани језик је у функцији карактеризације колорита и духа Лазаревићевог времена.

           Романескна проза ауторке Снежане Писарић Милић испуњава своју основну функцију: подмиривање читаочеве потребе за идеализованим и осећајним животом, задовољење тежње за уживањем и разонодом.

           Извесно, одвећ смео и ризичан чин: састављање дела према задатим координатама, остварен је на завидно књижеван начин.

           Без икакве сумње, недовршене Лезаревићеве приповетке обједињене у роману заслужује наклоност читалаца и респект критике.

Проф. др Тихомир Петровић