"СА МИРИСОМ ЂУРЂЕВКА" - Снежана Писарић Милић

"СА МИРИСОМ ЂУРЂЕВКА" ЈЕ  ОСВРТ НА КЊИГУ У НАЈАВИ 

"СВАТОВСКИ ОБИЧАЈИ СОМБОРСКИХ И САЛАШАРСКИХ

СРБА СТАРОСЕДЕЛАЦА", 

АУТОРА СЛОБОДАНА ВУКОБРАТОВИЋА

Градско венчање

            Необично је и неуобичајено да о књизи овако специфичне тематике као што је Сватовски обичаји сомборских и салашарских Срба староседелаца, пише неко ко није ни рођен, ни одрастао у Сомбору или на салашу. Управо због тога, изазов ми је био већи, доживљај прочитаног јачи, а поштовање према аутору и његовом делу добило је светлији и сјајнији одраз.

           Не пишем о књизи ни као етнолог, ни као књижевни критичар. Ове редове написаћу по мери своје душе, искуства и искре талента који сам, са рођењем у првој сузи донела. Рођена сам на обали хладне и дивље реке Дрине, где сам челичила вољу и упорност газећи брзаке узводно. Поглед наслањала на раскошну лепоту околних планина, са чијих врхова ми свежина ваздуха продужавала дах, који ми се сада, на дну равнице често скрати или успори. Годинама већ корачам сомборским сокацима, избегавајући поглед у даљину, јер, ето, сада немам ни поглед на шта наслонити. Јутром ме је будило хоџино учење са минарета. У школу ме пратила Титова слика са најлепшег места у стану. Увече ме звона православне цркве збуњивала и подсећала на порекло и одгурнуту веру.

           Неодољиво ме мамила, и још увек то чини, мистериозност верских објеката, без обзира чији су. Мој однос према вери био је попут клатна које је снажно померано на једну страну, да би потом отишло у другу крајност. Временом сам спознала много тога о религијама, пророцима, паганским боговима и обичајима древних народа. Са овом књигом схватила сам да обичаје народа коме припадам, а посебно сватовске, слабо познајем.

         У књизи је сачувана лепша страна прошлости, раскошна лепота обичаја сватовских дана, који су се са чистом радошћу и нестрпљењем ишчекивали. Подсећају ме на ненаписани сценарио, који се вековима чувао и усмено преносио, делимично га мењајући од села до села. Са сваком новом свадбом улоге су се додељивале новим глумцима. То су дани када се заборављало све што не ваља, што недостаје, што боли или све оно што нам сан од очију одваја.

   

     Девојка или снаша се годинама спремала за улогу жене и мајке, као и за одлазак из топлине родитељског дома. Девојке које се нису удале, и младићи које се нису оженили, по црквеним правилима би требало да се посвете монашком животу. Трећа опција није постојала. Данас је то све другачије, срећом. Обичаји су се променили. Мада, ја и даље, гледајући младу како прелази преко прага родитељског дома, са тешком муком прогутам оно што ме у грлу болно запече, а на очи не излази.

       Текст је написан врло јасно, сликовито, поткрепљено обиљем фотографија. Захваљујући овој књизи, сви ликови са слика су у вечност записани. Требало би се захвалити Ђурђевки, Слободановој баби, која је најзаслужнија за „пелцер“ посађен у ауторовој души. Он се примио, разбокорио, разгранао и претворио у цветове најразличитијих боја и мириса. Направио је и комбинацију посла којим се бави, а то је декорација сватова, и лепоте писања о сватовским обичајима, који су претходница данашњих обичаја и неисцрпни извор идеја. Пролеће је најлепши период за објављивање прве књиге, јер тада, на листове рукописа, попут лептира долети опојни мирис првог ђурђевка.

               Верујем да ће девојке, након читања ове књиге, а у дану који претходи венчању, у „корито“ додавати богојављенску воду и стручак босиљка. С пролећа ће уплести ђурђевак у косу, а са одласком у ђувегијин дом окренуће се још једном према родитељској кући, да би им деца личила на њихову „страну“. Одломиће веће парче погаче стварајући илузију да ће постати главне у кући. Верујем, и да ће кум и кумство добијати на важности и поштовању које су имали. Такође, и да ће свештенство духовну димензију изабраног звања уздигнути изнад комерцијалног. Срби и српство су у дубокој кризи, народ је осиромашио и материјално и духовно. Разлика између моралног или неморалног мења се из дана у дан. Довели су нас, и довели смо се, на ивицу пропасти и нестајања. Али, не бих ја сада о томе. Овде је реч о хришћанској Светој Тајни Брака, којој је наш народ, скривајући под јастуцима сећања и у џеповима незаборава, додао и паганских обичаја којих се није желео одрећи.

              Будућим снашама и ђувегијама желим да избор животног сапутника траже без проводаџија, и по мери срца, а не по мери богаства или мираза. Та, неће сметати и ако понека снаша ускочи у брак.

             Мени ће и даље, из „девојачког штафира“ одзвањати ехо хоџиног учења, који се преплиће са црквеним звонима и сабласном тишином синагоге. Титова слика, на зиду моје родитељске куће измамиће ми осмех поново. Без обзира шта је све Маршалу у грех уписано, он ми је детињство у бајку претварао. У „штафир“ смештам молитву и медитацију, тражећи спас и заклон од ветрова и претећих градоносних облака који надолазе са свих страна. На крају, чувам и струк босиљка, омиљеног Богородичиног цвета.

             Кажу, да мирис ђурђевка најављује пролећна венчања и рађање новог живота. И књига има своје рођење, и безброј путева и непознатих адреса на којима ће остављати трагове. Књига Сватовски обичаји сомборских и салашарских Срба староседелаца кренуће на пут с` пролећа, ширећи опојни мирис ђурђевка. Топло је препоручујем за читање. И, чување за нове генерације.

             Аутору, Слободану Вукобратовићу желим, да после ове сјајне књиге, у корице незаборава стави сво народно благо које је брижљиво скупљао и чувао годинама.

У Сомбору, на Лазареву суботу,

04.04.2015. године                                                                        Снежана Писарић Милић

Ђурђевка и Ђорђе Терзић,
у Ранчеву, 1939.године,
ауторови баба и деда