 |
| "Somborske novine" 17.02.2017. |
ЈУЧЕ И СУТРА
Име јој је Емина. Звали су је Ема.
Када се родила, и очи са чудном
стрепњом отворила, прво што је видела били су врхови планина снегом завејани, a прво што је осетила, била је нека
неуобичајена и неразумљива хладноћа. И та хладноћа, утиснута у свест превише
дубоко да би се могла поништити, постала је нераздвојни део ње. Чини се,
заувек.
Мада неки кажу, када се родимо, да
од распореда звезда у часу рођења, на небу изнад места где смо први пут живот
удахнули, зависи наша судбина, навике, склоности. Да ли је могуће да су се тог,
језиво хладног зимског јутра, разместиле са неком лошом намером? Или, што је још занимљивије, да ми сами
бирамо место и време где ћемо се родити!? Многи би рекли,
алал ми вера на промашају, као да сам другоме, не баш омиљеноме, бирао и место и време. Исто тако, верујемо,
нарочито док смо млади, да смо предодређени за срећу и успех. Опет, увек нас
убеђују да срећа или не постоји, или да ми нисмо од оних привилегованих којима
се она догађа. Или, опет беспотребно, да је у овом лудом времену срамотно и
иритирајуће бити задовољан и безбрижан. Јер, увек има разлога да се због нечега
и за нечим тугује, и ништа што ти се
деси није толико лепо да би те смело усрећити. У срећи се крије опасност. И, не
треба себе волети, то никако. То је чак и ружно. Што се више мучиш, то ће више
да те поштују. Таква контрадикторна правила управљају обичним, наоко
једноставним, скромним животима. А живот? Шта је то живот?
Нађеш се, никад довољно спреман, на позорници
живота. Попнемо се, разгледамо, понешто урадимо, мање или више важно, и одемо.
Углавном, без трага. Неки су се попели са одређеном намером или задатком, али
веома ретки су остали запамћени. Неки од њих по добру, а неки по злу. А само
ретки, одабрани, су објединили у себи и
једно и друго у најлепши спој природности где добро без зла не иде, где светла
страна тамну обасјава, као Дучићева непрестана трка белих и црних коња, и
пронашли осветљени, прави пут у варљивој
игри постојања.
И Емина је на путу по позорници
живота. Послушно, у реду, броји сате, дане, месеце и године, ишчекујући час
ослобођења да сиђе с ње.
Зашто ми je
пут тако мрзак?
Зашто, а тек сам прешла на другу половину пута?
Притиснута мислима о тајном
записаном задатку и веровањем да овај утабани, монотони пут којим иде није њен
него да јој је наметнут, загледала се у
екран на ком је кренула ретроспектива њеног живота.
Видела је бездан усковитланих
мисли и осећања и срце са дуборезом
сете на њему. Личила
је на тужно-смешног кловна који солидно забавља околину. Била је слуга који
понизно чека у реду за нешто среће. Као да је просјак који моли за оно што се
некима олако даје. Око врата нанизани ђердан непрекидних патњи постао је уже
које све више притиска, не да да дише, мисли, живи.
Поражена и дубоко свесна истине ко
је све довео до тога да сагледа како је танка линија између љубави и мржње,
реалног и нереалног, и како се лако дотиче друга страна разума, одлучила је да
свој живот узме у своје руке. Изашла је из реда и више никада у њему чекати
неће. Чекати на срећу неће, него ће кренути на пут да је тражи.
Одлука је само њена. И, да, тај ред за њу више не постоји. Доста је било! Пола живота трудила се да другима буде битна,
друга половина биће само њена.
И тако, у потрази за смислом
постојања подељена је на два дела.
Првим, оно што је била и другим ово што је сада, као огледало слупано па
лепљено, направљено да видиш хиљаду лица али само је једно право, креће на неизвесно
путовање другом половином пута по позорници живота, са заклетвом да неће
гледати уназад.
Снежана Писарић Милић
No comments:
Post a Comment