Било је, може бит, по ноћи. Широке
улице блистале су у месечеву зраку, стражар кашљуца под једном стрехом, свеће
свуд погашене, само још у Ђуковој механи гори лампа. Унутра, момак спава на
столици, а двојица играју билијара. Њихов гласан говор и лупа билијарских лопaтa сасвим пусто и непријатно одјечу по празним
улицама.
Дете је, и ја сам знам да је
чудновато, али шта ћу сад кад је тако било? Ја причам само голу истину.
Он прође поред механе другом
страном улице и погледа у механу. Уједанпут сав задрхта, крв му тако појури у
главу да му се учини хоће очи да му искоче. Он угледа свога крвника (дете је,
шта он зна!) крвника који га је био - секретара Тришу. Тога он и тражи. Стаде
пред капију поп Глишину и крвавим очима стаде пиљити у играча. Откуд толико
срце у толишног човека!?
„Ту ли си, угурсузе!“, прошапта дете ко какав
старац, секирицу стисну, а нокти му се урезаше у длан, „Да
видимо, хајване, колико ћеш ванџирити ноћас!“
Сирота мати му понављаше цели дан,
иако она ко и он знаде шта је истина: „Нико те није тук`о, сине! Што би тебе
јединог малтретисали? Е, свашта, ко ти ту пакост каза?“
Смрзо се јесте, ал му је сећање ко
жеравица жигосало онај дан за вечност. Од жива иксана доби ручно резбарени
ожиљак на леђима, а још дубљи и сликовитији на души. Ни мелеми од мајчиних
додира не могаше га ублажити. Не помогоше ни руке баба Јеце, која редовито
уздахне па заплаче кад му ране на леђима трљаше везикатором, а заобилазаше их пажљиво
да сирће и бели лук, справљани због промрзавања, не стварају додатну бол
ранама. Капи комове ракије деловаше на њег попут инхалације.
„Зар дете `вако тући?“, – шаптала
је, а он је чу, „Где ће му душа!?“
Гледаше дете у свог крвника,
секретара Тришу, зајапуреног од вишесатног пијанчења. Сила врцаше из њега, више
из очију него из уста. Што јаче упињаше да победи, то му дуганга више маши, а
лопта иде мимо жеље његове. У мах намераваше ударити пајташа што се смеје
његовом промашају. Дигнута рука севну Вучку посред срца. У трену спозна шта га
мучи, те санак од очију одваја, а мир из душе отима и тера у пределе где туга
никад утихнути неће. Док крвнику не врати бол и понижење, не може наћи смираја.
Чињаше му се да је од смрти свога
доброга оца, поштеног Миће казначеја, изгубио ону танку нит која га везала за
овај и овакав свет, а чијим присуством je он био очински
заштићен. Причала му мати о оцу, мада ретко,
а он пажљиво и са сузама слушаше. Бејаху то сузе које никад не кренуше низ
лице, него увек некуд изнутра, кроз нос, па низ гушу падаше на душу, а ту се
каменише и слагаше. Толико се накупише, да кад не имадоше више куд, почеше у
крв улазити и немир му стварати. У све опасности терати. Не знаде он тад оно из
светих списа: „Дај ми, боже, благодет суза!“ Можда би се крио па плакао, грумен
у прсима растапао, а живот грлио и чувао ко што други чињаше.
Једаред му несрећна мати диванила
да када се Вучко родио хтедоше му наденути име Вук да буде неустрашив, јак и да
му никакве зле силе не могу наудити.
- Даћемо му име Вучко, то ти је
исто! Зар да `вако мали носи име ко одрасто човек – рече отац прислонивши дете
на срце – Није што је наш, ал биће леп и јак, плавоок, ко да га сами бог за
себе неменио. Баш тако, биће прави башабаш.
- Ћутидер, не призивај зло! Дете ко
и свако друго. Свима је своје најлепше. Ех, нека му анђели чувари и виле
суђенице, трећег дана по рођењу даду снагу и одаберу пут да се због њега никада
не застидимо.
- Даће бог - одговори Мића
казначеј, па дете грли ко да га од нечег непознатог брани. Грљење, те
бегенисање сваке врсте, у то доба никако не бејаше обичај. Осећања се не
показиваше. Ко да се сви утркиваше да што мање љубави покажу, а што више
хладноће и лажног моралисања. Додатно и непотребно правио се белај и себи и
другима путем дуплих аршина, а све зато не би л` свима било теже. Ко да није
кијамет походио душу, и не напушта је и без тог непотребног додатка. Ко да не
стењемо под све већим и већим теретом - сами и невољени.
Играо се отац с Вучком, дивио се
детињој снази која му се чињаше толика, да ће га за само неколико година
претећи. Мића казначеј би болешљикав човек и јектика га лагано ал’ сигурно уписиваше у свој црни тефтер. Вазда се
бринуо хоће ли службени послови, које доби с пуним поверењем, бити сасвим
исправни да ни он ни породица не понесу белег непоштења. Слаба је здравља, па
да нејаком сину и жени удови у аманет не остави каку срамоту. Савлада га
јектика око Светог Николе, када мали Вучко имаше девет година.
Двојица пајташа у кафани почеше се
свађати око тога да л` је лопта одскочила од оне дуранге ил` је секретар Триша
руком у бесу поткачио. Момак се са столице разбуди па их стаде молити да иде
свак на своју страну, да он механу затвара и леже јер зора сам што није, и он
има душу, а несан га боли да више на ногама не може стајати. Послушаше га јер и
таки пијани увидеше да правицу немају с киме истерати пошто би се сваки од њих
држао свога става.
Има нешто у крви што се понесе по
рођењу или што у крв уђе од великог бола кад вољеног родитеља изгубиш рано, или
га пак никад немаш иако је жив јер је потпуно хладан и туђ. И то у крви стално
призива смрт ко спаситеља. Не иде се у смрт тек тако, не пушта бог душу ко
ластавицу, него се чека на свој ред онако како је он одредио. Какве све невоље
не ствараше од оних на звонари до оних са тиквама на Сави. Ту је, додуше, себе
излаг`о опасности. Једино на бари оно клизање и несрећну трку на чкаљкама не
може себи опростити. Волеше бити први у свему јер му то би сасвим природно и не
сматраше да је ико од њега спремнији и јачи упустити се у било каку опасност
ил` посао.
Зар у хајдуке не пође у летњем
капутићу и шупљим ципелама, сматрајући то исправним и могућим? Детиња логика! И
не одустаде иако му праменови снега отежаваше ход, а глад га додатно исцрпи јер
од како му рекоше да ће бити бичеван јавно, сирото дете ништа не окуси. Ни кући
кад дође не могаше комад леба узети, срамећи се матере, ко да би му рекла: „До
јела ти је, а?“ Ништа му, дакако, није рекла, и зато га њена туга болела још
више.
Тако га понижење и бол потераше у
хајдуке и с прве му дадоше снагу да иде. Ал` снага поче издавати кад снег
нагрну у сноповима. Поче се заносити час лево, час десно, ко да се с њиме
слабим тај кијамет поиграва. Или му хтеде поручити да је природа најјача те да
се иксан у њено не меша, не инати и не изазива. Прво се ноге почеше смрзавати,
а он пожури да их ходом угреје. Убрзо, ни лице не осећа и уместо хладноће ко да
га ватра обузима па у очи улази. Завеса од снега трепери пред очима, пресијава
се и светлуца ко да заплесаше беле звезде на црном небу. Ране на леђима и даље
боле иако их је хладноћа ублажила. Само рана на души не мирује. Она претећи
зјапи ко да гледа у мрачни бездан. Зато погледом милује завесу од сребрних
звезда, које му се смеше и позивају да седне ил` легне, а оне ће га без станке
забављати. Размакну се завеса, он леже на белу постељу, у којој би топло ко кад
је спавао са оцем и матером, `нако мали, и отац би га грлио и љубио, а мати ко
бајаги викала да ће га размазити.
У том се сасвим раствори завеса.
Указа се ледена површина Саве и околних бара, ко да свет не постоји иза ње. Из
даљине на чкаљкама доклизава неко познат, насмејан, пружа руке и дозива га.
Угледа Симу Далаћуру и зачуди се од куда он кад је мртав. Утопио се онда када
му је чкаљкама у његове ударио и лед пробио. У хладну воду упали оба;
несрећника Симу мртвог извадише, а њега, Вучка, оживише и не би суђено да тог
дана оба напусте свет.
Зове га Сима да пође с њим, те
поручује да вози чкаљке боље од икога.
Причао је, доцније, да се покушаво
придићи са хладне постеље, ал је само цвилео ко пребијено куче. Покушаваше
извући из тела оно мало снаге што претече, ал` га она издаде. Сима га прво
уплаши, па обрадова, и како га руком дохвати и повуче себи, на ногама му се
намах створише чкаљке те заплесаше по леду ко никад до тада. Поче се Вучко ко
Сима смејати на сав глас, и мисли... мисли: - Ја одавно `вако срећан не би...
Негде тамо, у прегратку свести,
нешто му говорило да умире, те да се смрзава, ал` не би јасно како кад осећа
само топлину, ватру, пријатност. И Сима је ту, жив, и он га није нехотице убио.
Они се и даље играју на залеђеној бари.
Одједаред Симе нестаде. Оста сам
на леденој површини, а танке линије указиваше на то да лед само што није пуко,
те да ће га хладна вода прогутати. Рибара у ово доба нема, и никога нема, сам
је, сам... сам... Иде по линијама и чека... чека да се лед отвори, да га вода
прогута, а њему је и даље топло, насмејан је и душа му је пуна.
Изненада, срце поче ударати ко
помахнитали сахат. Поручивало му немуштим језиком да га матер тражи и запева, а
жене неуморно трче око ње одмеравајући колико још бола сирота Вујка може
поднети од како изгуби свога Мићу, а једини син поста такав несрећник каквог
варош не памти. Казначеј Мића би тако добар да би свако женско чељаде пожелело
така човека у срце ставити, па до смрти носити.
Покуша дете устати и поћи напред,
ал` тужна истина га ошину да он не зна ни куд иде, ни да л` хајдука у шуми има.
О Митровдану су се разишли и кући вратили ил` код јатака сакрили. Сад се Божић
чека и никог у шуми нема. Не зна ни колико сахата хода од вароши има нит има ли
снаге вратити се. Како да се врати посрамљен и понижен, пребијен, свезан,
исмејан пред свима? Ако се врати, смејаће му се и они који су му се до јуче
дивили. Зато покуша кроз белу завесу видети има л` игде куће да се сакрије и
мало угреје. Осим белине, његове очи ништа више не видеше.
Опет је на залеђеној Сави. Линија
на леду је све шира, претећи зинула и зове га својим безубим устима. „Крај је“
– помисли, кад га снажна мушка рука ухвати и поведе према обали. Линије се
саставише, а човек поред њега нема чкаљке него лебди изнад, без тежине, и очи
му познаде.
- Оцо! – повика Вучко, па закука
на сав глас. Његови јецаји стварали су музику која је допирала са неких далеких
мора и коју су записали морнари пловећи по линији где се океани додирују –
Дош`о си по ме?!
Онај слани камен у души се топи, а
свака суза олакшава дисање. Пођоше на очи, поквасише усну. Суза би слана.
Толико слана као да паде са дна Мртвог мора.
- Иди кући, сине, мати те чека...
- Оцо, пођи са мном, мати ће се
радовати!
Помилова га отац по леђима и
местима где га највише бољаше, па сад и њему сузе иду ко да Вучков бол узима за
свој и ко да је крив што га оставио.
- Сине једини, зар да бију таквог
јуношу? Зар тебе паметног лудим направише?
Грли оца, а све погледом тражи
Симу Далаћуру да му каже: „Ово је мој добри отац! Ајде с нама, идемо нашим
кућама“, ал` Симе нигде нема, а отац
постаје све блеђи као да нестаје.
Узе га за руку, те прошапта: „Иди
кући, слушај матер“, и спусти му на длан крст. Лепшег не виђе у свом кратком
животу, па га стисну да га вода не прогута.
Од крста снага надође ко плима
која море помера при месечевим менама. Оца нестаде, а дете кроз трепавице види
нешто непознато, нејасно. На себи осећа терет ћебади што га гребу, а свећу
држаше у рукама. Не знаде он тада ништа.
„Јесам ли умро? Држим ли свећу или
крст?“, пито се збуњен, а онда га
снага сасвим издаде и он паде у дуги
благородни сан без снова, онај који најбрже опоравља душу и тело.
Остало знате - довели га пред
начелништво, неки га прогласише мртвим, чак објавише у „Видовдану”. Потом се
пробуди у својој кући, на душемици, и сви га гледаше с дивљењем јер је и
смрзавање преживео. Не знадоше да би се он још једном смрзо само да наново види
оца и Симу Далаћуру који његовом кривицом паде у воду и утопи се.
Отворише се врата од механе. Два
пијанца још расправљаше о оној тврдој лопти што јури по асталу и у неке рупе
упада. Момак закључа брже боље да се ова двојица не врате. Дуг им уписа у теку,
па појури у собу лећи, ноге протегнути, санак ухаватити јер ће зора сванути пре
него што се стигне одморити.
Расташе се. Један оде уз улицу, а
други, секретар Триша право према Вучку. Иде оним тромим пијаним кораком
заносећи се према зиду, држећи се за њег, а све пазећи да га ко не види
таког... Одједаред, спопаде га мучнина, поврати преда се све што то поподне
поједе, па се невешто брисаше рукавом чоханог одела. Сав се стреса од неког
немира. Погледа иза се је л` га ко прати ил га ко виђе, ал не би никога. У свим
кућама мрак, само месечина обасјава улицу. Зна да су му деца заспала, а жена га
чека премрла од страха и слутње шта ће јој овај пут радити. Осмехну се. Зна он
да га се она боји и премишља хоће ли је тући ко кад је само пијан ил` ко
прошлог пута када се запио у механи jer га начелник пред свима обрукао. Он му не
смеде одговорити, нег је само застао преда њег и поклонио се, па напустио
механу. Онда дође кући луђи нег икад, па удри дурангом по жени ко да начелника
пред собом има. Моро је на некоме своју немоћ лечити. Трезан је у очи не смеде
погледати.
Чује се сова, као да негде у
близини дише опасност која вреба на њега од како изађе из механе. Поново му
припаде мука, а срце ухвати гвоздена рука па не пушта. Дах се скрати, језик
утрне, нос затвори, једино се очи раширише. Почеше трнути и рука и нога, па се
оном слободном трљаше да прође. Но не пролази, него све јаче трза и боли по
сред прси. Сову не види од крошњи, ал је и даље чује како дише и све му се
чињаше да му последње удисаје одбројава.
Скупио се уза зид, ни викнути не
може. Можда би га, кад би могао гласа пустити, ко чуо па доктора ил` бар
апотекара дозвао, ал гласа ни од куда. Одједном, у измаглици ноћи, угледа две
ноге и секирицу која виси из руку дечака. Препаде се ко саму авет да угледа.
Подиже главу, а Вучко га гледа
`нако дрчно, с висине, ко да није дете. К`о какав честит човек кад угледа ону
врсту људи што у народу зову погани, фукаре, џенабети ил` несоји, то јест, онај
најнижи сој људи у које убраја кукавице, издајице, шпијуне, доушнике, саможиве
и себичне... Оних што је срећа немати их ни у комшилуку, а камоли у кући.
Покушао је Вучко оправдати Тришу
што га везо и бичево, ал` не може оправдати што по његовој жељи то би пред
свима да му понижење буде веће, а ни оно - што му сагледа лице док га везиво и
туко. То, људи моји, свак не може радити! Добар иксан, карактеран и с мало
душе, другом иксану, а посебице детету не би могао чињети.
Сећаше се другова и њихових
уплашених погледа, тихог узбуђења и дивљења које је лебдело изнад глава попут
градоносних облака, који ће за мање од секунде муње пуштати. Сети се и мајке
како сеђаше на прагу, без махраме, расплетене косе, и не слути, већ зна шта
њеном јединцу раде, а оца нема да га под заштиту узме ко што друге узеше. Није
се Вучко сам играо код отлукане, ал` ће Вучко платити за све јер кад себе
једном упишеш и пандурску књигу, увек си први за казну.
- Шта радиш у ово не-доба,
несрећниче...? – прошапта секретар Триша, а зној му проби чело, док жила
куцавица ко казаљка сахата игра по слепоочници. Дете мирним гласом одговори:
- Тебе тражим да ти вратим
учињено! Нећу јавно, на срамоту, него тајно да ти мало поноса сачувам...
- Нисам ти ја крив, наредише ми...
Увек те потказиво онај Ива Вукићевић! - онда поврати још једаред на зид куће и
ко да се накратко обнесвести, па наслони леђа баш на оно место где је повраћао.
Вучку се смучи од призора, а секретар Триша већ би довољно унижен, да ударити
на `ваког јадника и није нека дика. Ипак, нешто га тера да каже што му је на
души.
- Наредише ли и то - да ми се
смејеш у лице док вежеш руке?! - пружи руке према јаднику, показавши трагове
канапа на зглобовима, а он, видевши секирицу како му се приближава, унереди се
и тако сквашен са свих страна заудараше ко да је, боже опрости, већ три дана
мртав.
- Пусти ме, Вучко... боле ме прса,
ево овде... ова кост, сам што не пукне...
- Гледо сам ти лице док си
замахиво бичем... уживо си. Уживо си више нег да си с каком женом... Ти си, ти
си... болесник! Лудак! О тебе би руке упрљо. Ал` што теби, болеснику дадоше ту
дужност, што!? А? ... Ја, а коме ће... нормалан човек то не би тео ни да му
дукатима плаћају...
Пљуну га по сред лица. Овај не
рече ништа. Само блене, а пена му на уста ударила.
- Уживо сам.. – промуца – Јесам,
признајем... Зато мени дају ... Ја тражим...
- Сад` ћу те везати за поп Глишину
капију, па ћеш се до јутра мокар смрзавати ко што сам се ја због тебе! Ујутру,
када те нађу ко пашче везаног, нико неће знати ко је урадио. Чујеш ли, фукаро?! Вучко лежи
болестан и немоћан у кревету, а ти си се многима замерио...
Извади канап, свеза дебели
задригли врат, па привеза за металну попову капију. Триша исколачи очима, а
пена јаче удари на уста. Пресамити се од бола, а усне сасвим поплаваше да се у
мраку модрина могла видети. Поглед се укочи, а из уста излази неко шкрипутаво
мумлање:
- Зови... зови, молим те...
доктора! Разуми... ти... тукао мене отац... јако... сваки дан... и нас, и
матер... – једва збори. Тело се затресе
ко у трансу. Потраја неколико секунди, а онда се неприродно опусти.
- Зваћу попа, канда ти доктор више
не поможе – мирно рече Вучко. Одвеза канап с Тришиног врата, стрпа га у џеп, па
с гађењем погледа секретара који већ стајаше једном ногом у гробу. Потражи
звекир на поповој капији. Ухвати му руку, закачи за капију, а онда лупи снажно
звекиром не би л` ко чуо и изашао, а он мирно, сасвим мирно крену својој кући
к`о да се ништа није догодило. Коноп је стезао у џепу, сова је и даље гласно
дисала, месец је заверенички тајну чувао. Чуо је негде у даљини како се капија
отвара, потом неразговетне гласове и неку ужурбаност, а он је већ био код куће.
Секирче је ставио на старо место.
Уђе у собу где му се учиње да
мајка спава мирним сном не слутећи шта се напољу збило. Месечина јој обасјала
лице. Остарила сиротица пре времена. Сјети се оца како му поручи да пази на
матер, па јој тихо, благољиво, да јој санак не прекида, пољуби руку. Леже на
душемицу и обећа свима - оцу, мајци, себи, у име ове ноћи и свега преживљеног,
да ће матер слушати, каког посла тражити и никада је више неће осрамотити.
Заспа мирним сном јер уради оно
без чега даље не би могао. Амина залаја, канда неко пожурује поповој кући, али
он више ништа не чу јер га санак саставио и под себе узео. Спавао је два дана.
Поп скриво од народа у каквом је
стању нашао секретара Тришу да не би урушавао углед чиновнички. Ал` није га
видео само он. Убрзо се сазнаде од послуге који отворише капију, да га нађоше
јадног, склупчаног, унеређеног, пијаног и промрзлог.
Доктор потврди да је умро од срца,
јер бејаху му познате његове тегобе. Момак из механе пријави, на основу
уписаног дуга у теки, колико је покојник попио те ноћи.
Док су сахрањивали секретара
Тришу, а нико не пусти искрене сузе за њим, Вучко је спавао мирно. У сну је
опет трчао преко цветног ћилима и ловио по небу беле облаке.
No comments:
Post a Comment