Записи
огњишта
Читајући редове које је Раде
Писарић оставио на хартији као траг, не могу, а да се не отмем утиску да су
настали као једна савршена исповест, са жељом да остану сачувани од заборава и
као такви, иако две различите књижевне форме, проза и поезија, носе у себи
дубоку поруку. У данашње време постоје књижевници који се писаном речју баве да
би се допали, да би подишли под кожу одређеној циљној групи која је по правилу
бројна. То правило посебно важи за оне који се баве прозним делима. Штиво као такво
мора да буде популарно, да се бави занимљивом темом доступном сваком
интелектуалном нивоу, а да при томе одаје утисак дубоко смислене, мудре поруке.
Обавезно мора бити скандалозно како би зазвучало бомбастично од самог наслова и
корица, па до последњег ретка који је забележен у делу. Раде Писарић, нити
себи, нити читаоцима, није пришао на такав начин.
