Рецензија Борислава Косановића за књигу "Трагом расутих бисера" - аутор Раде Писарић

Записи огњишта

Читајући редове које је Раде Писарић оставио на хартији као траг, не могу, а да се не отмем утиску да су настали као једна савршена исповест, са жељом да остану сачувани од заборава и као такви, иако две различите књижевне форме, проза и поезија, носе у себи дубоку поруку. У данашње време постоје књижевници који се писаном речју баве да би се допали, да би подишли под кожу одређеној циљној групи која је по правилу бројна. То правило посебно важи за оне који се баве прозним делима. Штиво као такво мора да буде популарно, да се бави занимљивом темом доступном сваком интелектуалном нивоу, а да при томе одаје утисак дубоко смислене, мудре поруке. Обавезно мора бити скандалозно како би зазвучало бомбастично од самог наслова и корица, па до последњег ретка који је забележен у делу. Раде Писарић, нити себи, нити читаоцима, није пришао на такав начин.

Записи који су настали у дужем временском периоду, а сабрани су у овој књизи, на један потпуно једноставан и самим тим савршен начин осликавају суштину писања и умећа преношења поруке коју писац шаље онима до којих дело долази. Свако коме ово дело допадне у руке, осетиће једно потпуно задовољство након читања, јер за разлику од многих дела савремене књижевности, ово је дело које читаоцу пружа осећај присуства писца, блиски контакт са њим на један присан начин, на начин којим се тај осећај може изградити само разговором. Приче сабране у ове корице нису по облику и форми обимне, нису заморне и тешке за праћење, а својом темом, час постају озбиљне, час су шаљиве, управо као када се са неким блиским седне, па на један непосредан начин, остварујући искрен разговор почне са „претресањем“ тема, актуелности, а онда после одређеног времена, у атмосфери потпуног задовољства, прича се подигне на ниво препричавања анегдота, присећања лепих и занимљивих догађаја, управо као што се некад, уз огњиште, седело на прелу и причало, приповедало, преносило знање и све оно што би требало да се преда у аманет.

Садржај ових прича и песама провешће читаоца кроз читав спектар година, од ране младости, до позне старости, па ће, без обзира на број својих реалних година, апсолутно моћи да „проживи“ кроз записе и неке друге старосне доби. Несумњиво ће се препознати и као школарац и као младић. Донеће му године зреле особе, али и мудрост оних који су прегурали већи део животног века. Уз помоћ Писарићевих прича, свакако ће бити оживљени неки драги људи и незаборавни догађаји стечени за свога живота и ону топлину око срца неће моћи избећи пловећи и кроз сопствену прошлост. Једним обичним речником и прилазом читаоцу, Писарић једноставно шаље најискреније поруке о љубави према битним стварима у животу истичући заставу правих животних вредности високо, промовишући пријатељство, поштење, љубав и љубав према завичају као највредније човекове постулате са којима треба ићи кроз живот.

Лично сам највеће задовољство пронашао у причама попут „Баба Ђука“, „Казан и његове чари“ или „Пливачи“, јер имао сам бабу Ђуку, очеву мајку, одрастао сам као дете уз приче крај дединог, а касније и неких других казана у којима се пекла „мученица“, а и као неко коме је стриц био милиционер већи део радног века у некадашњој СФРЈ, могу тачно да саставим ону чету „храбрих“ пливача из приче управо кроз ликове његових колега, који су кроз моје одрастање често дефиловали кроз моју кућу. То су само неке од прича које су ме асоцирале на неке особе, пробудиле успомене и загрејале срце, а управо је то и највећа вредност овог дела и не сумњам да ће тај осећај заживети у сваком ко га прочита.

Постоје и неке друге приче које Писарић прича уз сјајну дозу ироније, једним саркастичним приступом где одлично успева метафорички да дочара озбиљне догађаје које су обележили животе свих људи на овим нашим просторима као што је то случај са причом „Живина“, „Представник“ или „Предсједник“. Након што насмеје читаоца, свакако ће га натерати да се запита и размисли о јунацима прича који нас окружују у реалном животу. Оно што је најбитније и што јесте успех сваког доброг штива је не оставити равнодушним. То је оно што је загарантовано са овом књигом.

Као песник, кратко бих се осврнуо и на поезију која у својој несавршености када су у питању повремено ритам и метрика, као што је чест случај и у животу када је неко ускраћен за нешто, па му је то компензовано на други начин и поезија Рада Писарића је са друге стране добила на оштрини и директности. Оштрећи врх оловке којом је записао стихове као да је заоштрио врх стреле коју је одапео у етар, стихови су добили на грубости, али и оштрини којом само постају продорнији ка мислима и срцима оних који ће се наћи испред истих као мета. Управо у томе и јесте највећа вредност Писарићевих стихова.

Након пролажења кроз ове густо посејане поетско-прозне редове, могу само да уместо закључка изразим задовољство што су ти редови заиста изродили плодове попут бисера и што их је Раде Писарић вредним радом прикупио идући њиховим трагом и сачувао у корицама ове књиге као својеврсној ризници сећања.

                                                      Борислав Косановић, књижевник