Празнина - игра са душом, Небојша Деветак

ПРАЗНИНА - ИГРА СА ДУШОМ

Волим отићи у место  где никог не познам

Где ме нико не зна

Где ником нисам ни отац, ни супруг, ни  љубавник

Ни патриота, ни издајник

Где ми душа лебди анђеоски слободна и раздрагана

Где могу да се смејем, да плачем

Да пијем и да се трезним а да се то никога не тиче

Да се радујем бесциљности свога постојања

Није то никаква одважност

То је очај од кога покушавам да побегнем

То је празнина коју узалуд покушавам да попуним

И да напишем песму по мери сопствене душе

Коју све више доживљавам као странца

Који случајно у мене залута

Нелагодно јој у мени, осећам то; ту стегу што је спречава

Да се разбашкари, незаштићена од бола и чекања

Не разумем зашто је још увек у мени

И како подноси ту ноћ са којом се непрестано бори

Кад погледам озвездано ноћно небо
Осећам како се шири, спремна да напусти мрак у мени
Препуштам је радо тој васељенској светлости
Бар нешто да је осветли
Бар на трен да блесне у свој лепоти

А ујутро, поглед ми тоне у дубину подножја брда
Посвуда само сенке, сенке...
Растер нејасности, шум лишћа коме не распознајем боје
У том шуму нестајем као кап росе
Под врелим диском сунца
Радујући се бесциљности свога постојања.

Небојша Деветак