У
туђем свету
(Почетак
приповетке је узет из рукописа истоимене, започете
а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића)
Године,
1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек
од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке
и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско,
недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију
лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му
је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се
ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је
то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код
познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно
писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел,
хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије
и мерси; и два добра дуванџијска ножа
у једној кеси од коже.
Кад сиђе са
железничких кола, рекне кочијашу: - Хотел biliг.
Одседе и ноћи у хотелу Schindermayer.
Сутрадан узме писмо на Винтера и показа га првом Немцу кога срете на улици.
Немац се
згледа.
Видак му
најпре показа писмо, па руком на једну кућу.
Шваба нешто
мрнџа. Видак ништа не разуме. Он опет лупи шаком по писму, па пружа на кућу.
-
Хаус, хаус?
Аја, Шваба
опет за свој рачун нешто трпа. Видак се окрене од њега и стаде псовати. Здраво
је ружно псовао, ал` Шваби је било свеједно.
Од тога
Швабе он се окрене једном жандару. Мислећи, ваљда, да је какав господин официр,
Видак скине капу и приђе. Покаже писмо и опет каже:
-
Хаус?
Жандар
прочита наглас целу адресу, па слеже раменима.
-
Где је тај хаус?