У туђем свету

(Почетак приповетке је узет из рукописа истоимене, започете

 а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића)

 

Године, 1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско, недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел, хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије и мерси; и два добра дуванџијска ножа у једној кеси од коже.

Кад сиђе са железничких кола, рекне кочијашу: - Хотел biliг. Одседе и ноћи у хотелу Schindermayer. Сутрадан узме писмо на Винтера и показа га првом Немцу кога срете на улици.

Немац се згледа.

Видак му најпре показа писмо, па руком на једну кућу.

-          Хаус где овај седи!

Шваба нешто мрнџа. Видак ништа не разуме. Он опет лупи шаком по писму, па пружа на кућу.

-          Хаус, хаус?

Аја, Шваба опет за свој рачун нешто трпа. Видак се окрене од њега и стаде псовати. Здраво је ружно псовао, ал` Шваби је било свеједно.

Од тога Швабе он се окрене једном жандару. Мислећи, ваљда, да је какав господин официр, Видак скине капу и приђе. Покаже писмо и опет каже:

-          Хаус?

Жандар прочита наглас целу адресу, па слеже раменима.

-          Где је тај хаус?

 

Жандар се сети и показа му руком једног носача,  рекавши немачки: - Тај ће вас одвести.

Али Видак не разуме. Он опет жандару рукама показује писмо и све виче: - Хаус, хаус!

Жандар мрдну прстом на носача. Узе писмо од Видака, па га даде носачу. Видака удари малко по плећима и показа руком да иде за носачем.

Одоше.

Кад Видак, назвавши, наравно, српски бога, преда Винтеру писмо и овај прочита, отпоче погодба.

Винтер је имао чак толико познанија о свету, да је знао да смо ми Словени, да не једемо људско месо, да пијемо једну сорту коњака и да смо хришћани. То му је било довољно да дође на врло срећну идеју: да позове два Руса и једног Пољака из његове фабрике  и да се преко њих споразумева са Видаком.

Споразумевање је ишло врло тешко. Видак је се, истина, свим силама трудио да се споразуме с браћом Славјанима. А да би то ишло што је могуће лакше, он је говорио, истина, српски али „заносећи на немачки“. Нпр: - Он мени платиш цен дуката, ја гут сечем табак.

Елем, како било, споразумеваше се да Винтер плати њему двадесет и пет талира месечно, а овај да крижа од јутра до мрака.

Добро!

Сад оде са Русом да тражи квартир, и нађе у Cimer Schtrase једну собицу на петом спрату, куда увече одвуче свој ковчег, ножеве и своја широка плећа која се газдарици тако јако допадаше.

Видак одмах извади своју малу  записницу и стаде цртати на свој начин план Берлина. Ту је било неколико улица од којих се у две налазе два крста. Један је крст био његов стан, други фабрика Винтерова.

Рус се опрости. Видак оста сам. Ствари из ковчега извади, толико да има шта ујутру обући и да се пресвуче, а био је кицош, и пође „да тражи Србе“. Већ је давно превалило подне, али он не осећаше да је и најмање гладан, а мисао да ће наћи неког Србина и да ће с њиме заједно ручати, тако га силно оживљаваше, да га нека ватра подиђе у образе и очи му се светлеше као жеравица. Изађе из свог стана, стаде пред кућу и добро је промери да је не заборави. После, бележећи улице у своју записницу и правећи по њој неке чудновате, за њега само разумљиве знаке, пође по Берлину, завирујући у лице сваког кога сретне и добро слушајући да л` ће чути где-год српску реч.  Залуд! Сад види једног човека с распученом јакном и  без кравате. Завратио главу, па зија по излозима. Ни с` ким се не поздравља. На десном рукаву велика, бела масница – то мора да је Србин! Видак му пиљи у очи, не сме да га ослови. Пође к њему, ал` се опет врати. Најзад одлучи у себи да то ипак није Србин, и управо не зна откуд би то и могао бити Србин. После сретне другог неког у врло финим хаљинама, са великом свиленом краватом, цилиндром и прљавом кошуљом, завирује свакој женској у очи – ово је зацело Србин! Видак би већ да пружи руку, да каже: Молим вас, господине, и ја сам Србин. Али, не сме. Сад се досети нечем другом. Пође за тим човеком и стаде зевати, покривајући руком уста и говорећи кроз зубе и зевање: - О боже, боже!  Али, онај се човек не окрете. Није ни то Србин, нити је налик на Србина. Видак тумара све даље – нигде не чује српску реч! Нешто налик очајању текну га кроз груди.

Већ хоће и вече. Умор га свладао, а под лажичицом, врхом грудне кости осећа нешто празно. Види да мора напустити сасвим, бар за данас, тражење Срба и да мора сам вечерати. Сврати у једну ресторацију у Mauer Schtrase.

Како ништа друго није знао осим „ринфлајш“ и „бифтек“, он поручи софтиг бифтек, метну после златник наполеондор на сто, и паре које му момак врати тури у шпаг не бројећи, јер их не познаваше. Конобар му понуди бир. Он одби, јер не хтеде ризиковати.

Кад вечера, изађе из гостионице; на свом плану начини још један крст и оде кући. Уђе у собу где га дочека газдарица. Она, Немица, не могући веровати да има двоношца који не разуме немачки, сасвим спокојно говорише немачки, питајући Видака како му се допада Берлин, је ли видео царева кола и Браденбуршку капију, и да ли он мисли да има срећнијег и паметнијег народа од Немаца. Онда удари у плач што су јој „француски пси“ убили некаквог далеког зета, што је порез подигнут и што је један студент ту неки дан псовао Бизмаркову праљу. Видак се на све то лепо смешио, тако паметно одговарао: „јо_јо“, да газдарица, окуражена, само даље декламоваше, и бог зна кад би престала, да Видак, не иштући допуштење, запе ципелама о столицу, те их скиде, разастре обојке на отворен прозор и руком показа на постељу...

Савлада га умoр и сан. Сањао је мајку како погледа кроз пенџер и сузама му кваси пут. Потом оца, како му се груди надимају од поноса, све замишљајући сина к`о великог газду у вароши. Дуванџију. Преко веза је тешком муком испословао препоруку за великог мајстора Винтера у Берлину.

Сина су добро оправили, онако како ваља и требује када се иде у туђи свет. Морало би се признати, мало је њих тај свет видело. Па, ако буде паметан, снаћи ће се, и занат научити, али и „красти“ оне фине детаље који обичнима промакну, тј онима који немају намеру да се истим послом баве. Замириса кафа на уранку и врућ хлеб. Извади га мати из рерне, а кора пуцкета, румена као да је самим сунцем преливана, а средина дише па се у саму душу претвара. Нема овде таква хлеба. Маши се руком и откиде повеће парче, а од топлине стаде се душа комешати, па све што се претходних дана у њему скупљало, ковитлало, попут душевног варива прели се преко очију и он се пробуди сав у сузама, а у исто време и срећан и несрећан.

На вратима се појави Немица Герда.

Ех, када би му ко знао касти, да л` је она девојка, удата жена, обудовљена ил` шта већ, нег` ништа не зна, баш к`о да је пао с` највише гранe јаблана који је веровао му ко ил` не, нараст`о иза куће близу триест метара. Ипак је лепа извесност. Оно – кад си свој на своме и све знаш. Овако, ил` се бори до краја, ил` ковчег пакуј па назад кући. Ал`, то се не сме! Та, није зато дошао. Нема и неће бити код њега не смем и не могу. Није он од те сорте.

И тако, сваки дан исти. Јутром би се будио с олакшањем што је још један дан прегурао, и да је за црту у записници ближе повратку. Посао му добро полази са руком, а и споразумева се већ боље. Рус му помаже кад хоће ил` колико хоће. Ипак, да га нема било би много теже. Газда мало дивани, и не буни се на његов рад, што кажу да је гут.

Жао му што не зна боље причати немачки. Како г-дин Винтер зна за Србе само толико да су Словени, Хришћани, да пију само једну врсту коњака, тј ракију, и да не једу људско месо, хтеде се нашалит, те му предложити да најгорег радника испеку за успешан довршетак највећег посла који су имали. Рус некако разумеде шта хтеде рећи, те завапи: „Не представляй что“ (Не представљај се тако)! Видаку све срце игра од радости при помисли на израз Винтеровог лица. Све му осмех игра око усана, па се грохотом смеје што друге мало збуни и уплаши. После се сви стадоше осмехивати, јер смех је вазда био заразан. Дан им улепша и скрати својом веселошћу, а да нико осим Руса не сазнаде шта је тог дана Видака тако веселило. Нека чудна милина му се разлила око срца кад спозна да би и он њега могао уплашити. Доста се страха нагутао Видак. Питао би се: - Да ли је дуван добро исечен, пакован, те да ли је све за собом почистио, и је л` норму премашио и тај дан? Да л` се ко жалио на њега, мада се он никада није жалио ни на кога. По обичају је ћутао и климао главом на све што му би речено, јер се бојао, ако га Винтер више пута упише у онај црвени тефтер са корицама од јухте, у ком је специјална “papier mäche“, да ће га отпустити. Он ће све урадити само да себе и фамилију не осрамоти у свом крају.

Једаред је Руса питао да се обуче к`о женско и да дође Винтеру на посао. Рус не пристаде. Закључи Видак да овде нико не зна збијати шале. Него, само винџирити у служби и не ризиковати.

Било је дана одвећ штрапацних када га је савладавала прострација снаге, те костобоља. Тада би обувао тозлуке, претходно намазавши ноге оподелдоком. Утрљао би га и на леђа па огрнуо ћурче. Тад би се загријао и лакше радио. У таквом стању знао му нож исклизнути и повредити га, због чега је морао застади са радом, који наравно није био плаћен. Винтер би само кратко рекао - Schaden macht klug.

Nichts für ungut – одговори Видак што могаше мирније, и тиме му стави до знања да може да се носи са свим тегобама што му рад код Винтера донесе.

 

Дочекаће он свој рецепис – потврду да је обучен за мајстора дуванџију. Постаће башабаш. Конциповати процес рада. Направиће, по узору на Винтерове, магацине за дуван где ће га држати к`о и овде две године да би се завршио процес ферментације. Тек онда дуван иде у прераду. А не к`о код нас, све брзо и преко ноћи. Ако хоћеш да ваља, треба стрпљена. Када се листови дувана узимају у употребу, претходно се навлаже да би били савитљивији. И тако, сређују се полако, лист по лист, нарочито ако је у питању квалитетнији дуван. Седећи на клупици, са дрвеном дашчицом на крилу, шире се и разврставају листови. Ово ће радити искусне дуванџије, јер млад радник не може добро разазнати квалитет. Тежак је то посао за леђа. Сви се повили, а на крају дана хватају се за леђа к`о да су туђа. Сређени дуван преносиће у велике хармане, налик великим сандуцима. Е, ту је главна ствар! Ту се меша по одређеној рецептури, јер за сваку цигарету различит је однос разних дувана. Из хармана дуван одлази на резање. Дувански листови се машином захватају, па их збијају између ваљака. Тежак је то посао и за најјаче људе, па и за Видака. Гњечити, пресовати и терати под нож, који ће дуван претварати у кончиће, који падају на неку траку, па лепо видиш како конци дувана се одвајају једни од другог, врте у вратоломном плесу, а онда кроз дуге канале бивају истрешени у велике платнене сандуке. Ту стоје два дана, после чега дуван постаје подобан за цигаре. Остало није радио, али се дивио и машинама и људима који су то радили. Последњи део посла је лепши. У ствари, увек су завршни послови најлепши. Они, када се производ добије, умотава, пакује, и креће на неизвестан пут до купаца. Тржиште дувана је увек актуелно. Свега може да нема, ал` хлеба, кафе и дувана мора бити!

Насупрот послу имао је он нешто што га много радовало. То је фрау Герда. Ујутру би му скувала кафу, и по неки тврд кекс додала да поједе пре посла. Све би се нешто смешкала и гледала мило. Мање је причала него првих дана. Канда је разумела да он не зна шта му она говори. Па, кад је испричала шта је имала и она се уљуљкала у ту њихову свакодневицу. Временом је њен двоножац, како га је у почетку називала, почео говорити покоју реч, па реченицу немачког. Потом, пазити где оставља ствари, јер и сам бејаше кицош у ког су се девојке често загледале. Једна га безецовала за мужа. Он још ништа с` њеним родитељима није уговорио, ал` је негде у души знао да је она његова судбина. Само да се ово овде све добро сврши, па се он враћа у свој град на Сави да ради, зарађује, породицу да ствара. И то са њом, Аником.

Међутим, Герда, мало по мало му се приближаваше. Он прихвати близину. Сређивала му његова кицошка одела, а он их са уживањем носио у оним ретким данима када успеваше да било шта од Берлина види. Србе више није тражио.

Ишао је с` њом да види Brigadier – Brücke (Мост бригадира), царева кола и Браденбуршку капију - тријумфалну капију, понос Берлина. Шетали би крај реке Спреје. Помињала је и Кronprinz-а, ал` он не знаде на шта она мишљаше. Стајаше пред капијом отворених уста, јер тако нешто он не виђе. Рече Герда да је ту дванаест грчких стубова изграђених у некаквом дорском стилу, са по шест са обе стране. На капији стоји каурдија, коју чине богови мира, који возе кочију са четири коња.

„Богови мира“ мојом земљом ретко пролазе, завапи у себи. Повремено, после олује наврате. Увек касно, када невреме опустоши и осиромаши земљу, а мајке у црно завије. Нису то временске непогоде, него градоносни облаци смрти што их људи шаљу једни на друге. Није прво, неће бити ни последње. И, пред том Браденбуршком капијом мира је знао да ће свако наредно бити још теже и свирепије. Уствари, одвајкада на земљи обитава зло које се вешто примири и чека неко ново време када ће се са новим небеским лађама смрти обрушити на све оне који су имали ту срећу ил` несрећу да живе у земљама јужно од Саве и Дунава. Кроз векове биће све горе. Неће се бирати ни средство ни начин, изгубиће се јунаштво и част, газиће се по свему у шта се веровало. Као да нека непозната сила, на одређене временске размаке из ватрене утробе земље изњедри то зло, које мора проћи по нашој напаћеној земљи, да би се потом вратило назад, под земљу и чекало неко ново време.

Када би се враћали из шетње Герда би са особеном пажњом смештала у велики ормар његово кицошко одело. Док би ручали осмехивала се мило, тако да би Видака прожело нешто чудно. Чињаше му се као да га сами анђели зачикавају. Осмехивао се и он мимо своје воље, јер би му сваки пут Аника падала на памет. Гризла га савест као да ју је изневерио, а он, опет, све мање може себи веровати да и не би, ако би фрау Герда пришла ближе него што би наше жене икад урадиле. Елем, она је удовица, а тад је самоћа дуга и горка, и људи одмах кидишу на такве. А он не би да га она сматра за неког алаука, насилника или рачунџију. Или, масароша. Баш због тога што је са друге стране Саве и Дунава неће се понашати попут безјака, као овдашњи момци, раскалашно и силно. Али, ако би она хтела, а како он не зна за не смем и не могу, било би као да брани част и своју и свога народа.

Једне ноћи, док су напољу муње осветљавале постељу, а громови пресецали дах, Герда се сакрила под његов прекривач и остала до јутра. Мангала је треперила, дајући мистику и онако одвећ необичној сцени. Попила је шартрез да умири срце. Ту ноћ носиће кроз живот као најлепши сан и орден најсјајније звезде. У ноћи општег пролома облака, на његове груди спустило се нешто најмирнисније и најнежније што су његове грубе руке дотакле. Чинило му се да се постеља нашла на простирци од белих облака, а да крај њега лежи његов анђео чувар. Није то био никакав schändung, била је то ноћ скупља вијека.

Unterhaltung – кратко је прозборила.

Аникине крупне смеђе очи, благ поглед и прсти преплетени у крилу никада нису били даљи од њега.

Једаред Герди рече за Анику и своје планове око женидбе, а она му са прејаком сигурношћу рече: - Weit aus dem Augen, weit aus dem Sinn.

Видак разумеде, па му жеља за Аником постаде јача и чвршћа.

Научила је то она из тих књига што их свакодневно чита, закључи Видак. Ноћ и дан разликовали су се као да живи у два паралелна света. Није је лагао да ће се вратити кући, отворити своју дуванџијску радњу, запросити Анику, ако му је до тад неко не преотме. Ни трепнула није. Ништа му није било јасно. А и што би било? Много тога му овде није било јасно, па је још увек жив, здрав и срећан. Да, срећан! И, све ће то оставити. Јер је такав ред. Јер се тако мора. Неће он ражалостити ни родитеље, ни сестре и браћу.

Добио је рецепис – Потврду да је обучен за дуванџију. Застаде пред Винтера, загледа га у очи које ништа не казују, па заустави речи захвале које хтеде изговорити. Само климну главом, благо се поклони и крену се поздрављати са пријатељима које стече током посла. Нека чудна празнина се отвори у души, и закључи да он никада није био безбрижнији и срећнији него за ово време рада у Берлину. Навикну се очи на лепоту града, на уредност, на финоћу у опхођењу, на ред, рад, дисциплину. Колико му је недостајао живот у Србији, тако закључи да ће се са радошћу сећати живота у Берлину.

Аbreise morgen – рече Герди. Очи јој засузише. Њему гори у грлу, а суза се омаче из ока, па кану на усну. Суза би слана. Alte Liebe rostet nicht – прошапта. Узе у руке књигу Дрозда Гистава, француског писца хумористичких приповедака. Виђао је Видак да и она нешто пише, па се не би зачудио да је и њега узела за неку шалу, ил` како је од дивљег двоношца направила питомог човека.

Некако је увек багателисала све што би Видак рекао за свој крај, за живот у њему, за Анику, и за све остало. Није он био бурш у Берлину, да се преобрати у Немца и прихвати све њихово. Истина је, да је један бурш на путу овамо читао књигу Касија царица Милована Видаковића. Хтеде га запитати шта ту има тако занимљиво, ал` се угризе за језик, па прећута. Рече да учи за доктора, а ова књига не имаде никакве везе с` тим.

Загрли је на растанку. Lebensreiz – прошапта Герда, испрати га до железничке станице и ћутке посматраше како воз бучно одмиче у непознатом правцу.

Ist nicht los – понављала је на путу кући. Тугу је гурнула у неке непознате делове свести, тамо где остају они који одлазе неповратно.

У Видаку се помешаше туга и радост, па узе неколико гутљаја ракије - наше посебне врсте коњака. Одведоше га гутљаји у пределе где су туга и радост сестре близанкиње, где добро без зла не иде и где светла страна тамну обасјава. Сербез се опусти на седишту, покри се памуклијом, загрли торбу у којој је држао рецепис, и шпаг са више врста новца, те Гердину фотографију сакривену под поставом да је ко не нађе.

Ех, кисмет! Ма, нема тога што ја не могу и не смем – прошапта Видак још једном, отера мисли ко досадне муве и утону у дубок, благотворан сан без снова који најбоље крепи и опоравља.

 

Литература:

Лаза К. Лазаревић, ДЕЛА, Матица српска * Српска књижевна задруга, Нови Сад * Београд, 1970. године. Уређивачки одбор: Иво Андрић, Живојин Бошков, Војислав Ђурић, Младен Лесковац, Душан Матић, Живан Милисавац, Борислав Михајловић, Бошко Петровић, Живорад Стојковић

 

Текст др Лаза К. Лазаревића писан је фонтом Тimes New Roman, 12

Текст Снежане Писарић Милић писан је фонтом Calibri,  12