"СА МИРИСОМ ЂУРЂЕВКА" - Снежана Писарић Милић

"СА МИРИСОМ ЂУРЂЕВКА" ЈЕ  ОСВРТ НА КЊИГУ У НАЈАВИ 

"СВАТОВСКИ ОБИЧАЈИ СОМБОРСКИХ И САЛАШАРСКИХ

СРБА СТАРОСЕДЕЛАЦА", 

АУТОРА СЛОБОДАНА ВУКОБРАТОВИЋА

Градско венчање

            Необично је и неуобичајено да о књизи овако специфичне тематике као што је Сватовски обичаји сомборских и салашарских Срба староседелаца, пише неко ко није ни рођен, ни одрастао у Сомбору или на салашу. Управо због тога, изазов ми је био већи, доживљај прочитаног јачи, а поштовање према аутору и његовом делу добило је светлији и сјајнији одраз.

           Не пишем о књизи ни као етнолог, ни као књижевни критичар. Ове редове написаћу по мери своје душе, искуства и искре талента који сам, са рођењем у првој сузи донела. Рођена сам на обали хладне и дивље реке Дрине, где сам челичила вољу и упорност газећи брзаке узводно. Поглед наслањала на раскошну лепоту околних планина, са чијих врхова ми свежина ваздуха продужавала дах, који ми се сада, на дну равнице често скрати или успори. Годинама већ корачам сомборским сокацима, избегавајући поглед у даљину, јер, ето, сада немам ни поглед на шта наслонити. Јутром ме је будило хоџино учење са минарета. У школу ме пратила Титова слика са најлепшег места у стану. Увече ме звона православне цркве збуњивала и подсећала на порекло и одгурнуту веру.

           Неодољиво ме мамила, и још увек то чини, мистериозност верских објеката, без обзира чији су. Мој однос према вери био је попут клатна које је снажно померано на једну страну, да би потом отишло у другу крајност. Временом сам спознала много тога о религијама, пророцима, паганским боговима и обичајима древних народа. Са овом књигом схватила сам да обичаје народа коме припадам, а посебно сватовске, слабо познајем.

         У књизи је сачувана лепша страна прошлости, раскошна лепота обичаја сватовских дана, који су се са чистом радошћу и нестрпљењем ишчекивали. Подсећају ме на ненаписани сценарио, који се вековима чувао и усмено преносио, делимично га мењајући од села до села. Са сваком новом свадбом улоге су се додељивале новим глумцима. То су дани када се заборављало све што не ваља, што недостаје, што боли или све оно што нам сан од очију одваја.

   

I део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић

- Ја вама морам касти, да бих дао живот за нашу земљу! Одмах! И доктори, и сви они у пољској болници, верујем, исто би урадили. Кажите ми да умрем, ево – умрећу! И плакаћу од среће што ми се пружила так`а прилика... Волим домовину више од матере, и волећу је једном више од жене, деце... – родољубиве емоције нагрнуше свом снагом на Вучка.

- Лепо, лепо... Знаш ли ти, јуначе, да је један частан официр, мој пријатељ, у свом писму кући написо само „после оне катастрофе код П.“, дат одмах под војни суд и бог зна хоће ли главе изнети, док са друге стране онај који му суди мисли и у четири ока говори сто пута горе и црње? – одсутно и с тегобом рече г. пуковник, који свесно одабра Вучка за разговор. Виђаше га данима како занесен цакли сабљу. Понешто чу о њему и допаде му се, па ко да му хтеде што поручити. - А на оне веселнике у рову што се мрзну, једном ће о њих, ко на дирек, метнути заставу наше победе! Што им бар не испеку каве да се угреју и дају центу дувана, а...?  Али, тако је ту свуда, па и код нас. А доктори? Једног од њих сам чуо кад рече: „Како је лепо живети за другога!“ Признајем, не би ми сасвим јасно.

- Ја га разумем! – Вучка толико орасположише речи о доктору, ко да га сањивог полише да се умије ил` уморном дадоше чашу вина. 

- Можда бих и ја живео за другога. Али не за војску! Јесте, све је у причи лепо и красно, али иза свега тога ја не видим ни палмине гранчице ни венац од ловорике. Или, даће бог да моја памет не стиже за оне мегдане где се разигравају велики умови и где се тамо „иза брда“ умива, пере, штирка, пегла, па ћу ја и други мени подобни једнога дана зинути од чуда када се о овоме буде писало...

(део из романа „Сага о Вучку“)

Лаза Лазаревић (Снежана Писарић Милић)